Bez brige!

Jedna mala utopija u nevreme

Budite bez brige: ako ste mladi, zgodni i žensko, možete se na savitljivom i prilagodljivom tržištu rada izložiti hvatanju za p…. od strane nekog četvrt veka starijeg gospodina, za koga ste prethodno proverili da je solventan. Rešenje uspeva retkima, ali vredi pokušati - evo Karle Bruni, ako baš na prvom ćošku ne naletite na prepoznatljiv primerak. Ako ste mladi i muško, čak i ako niste zgodni, možete se po preporuci globalne desnice odmah prijaviti za neki rat već negde u svetu - sve strane plaćaju. Rešenje uspeva retkima, ali vredi pokušati. Ako ste stari ili deca, svih polova, siromašni - dakle neupotrebljivi na savitljivom i prilagodljivom tržištu, crknite: to je daleko najekonomičnija, najpatriotskija, ekološki najprihvatljivija i politički daleko najpopularnija varijanta. Rešenje uspeva gotovo svima. Niste još čuli takav stav od strane branitelja savitljivog i prilagodljivog tržišta rada? Nećete dugo čekati.

Ideja savitljivog i prilagodljivog tržišta rada, odnosno prihvatljivog rešenja za mnoge ljudske sudbine, otvara mnoge mogućnosti, posebno posle Trampovog uspeha na izborima: za karijeru u finansijama (bankama), industriji zabave, trgovinskoj akrobatici, građevinarstvu i uopšte u sferama stvaranja bogatstva, a od nedavno i u politici, možete biti glupi, agresivni, neobrazovani, nepošteni, lopovi i još gore, da o kulturno vezanim osobinama (rasizam, fašizam, seksizam, nepismenost, neotesanost, socijalna patologija) i ne govorimo. U očajnijim društvima, postsocijalističkim pre svega, sve je to déjà vu, uveliko doživljeno, zapravo banalno stalno mesto, staro bar četvrt veka.

Pa ipak, suviše smo natopljeni američkom popularnom kulturom, suviše imitiramo američki način izražavanja emocija, modu, ponašanje, gestove i pozicije tela, da bismo sad, odjednom, zauzeli neku aristokratsko-evropsku pozu uzvišenosti: konačno, imamo mnoge američke prijatelje, volimo važne i humane osobine Amerikanaca, i žao nam je one pametnije polovine građana. Samo okoreli mazohisti mogu biti veseli, i to neopravdano, jer se američkim građanima neće desiti isto što se dešava njima. I uz to, naivnih još uvek ima, recimo onih koji su Nobelovu nagradu Dilenu razumeli kao priznanje svojoj nekomformističkoj generaciji: onoj koju je Dilen izdao još 80' prošloga veka… Upravo zato je nužno povezivati događaje u Americi sa onim što se dešava kod nas, bez obzira na mudrijašenje oko izbora. Primera radi, talasi bekstva u Kanadu zabeleženi su svaki put kada je u SAD bilo politički loše, za vreme rata sa Vijetnamom, za vreme mobilizacije, dublje u istoriji za vreme robovlasništva… Kanada je bilingvalna, prima izbeglice, ima bolju zdravstvenu zaštitu - naravno, ukoliko Kanada ne podigne kakvu ogradu ili zid, kako neki šaljivci predviđaju.

A kakve su mogućnosti lokalnog spasavanja od najgoreg? Recimo, od pritiskanja dugmeta debelim prstom, posle kojeg nastaje nuklearna zima? Veoma male. Onim najvatrenijim preostaje da slede Žižeka u njegovom povlačenju u Stenovite planine da odande sa skrivene lokacije vodi lenjinsko-partizanski pokret koji je nagovestio ako Tramp pobedi (za koga bi i glasao), jer time su, po njegovom proročanstvu, stvoreni pravi uslovi za promenu i revolucionarnu promenu sveta. Ili da, u očiglednoj nerealnosti te opcije, možda razmisle o pravim dimenzijama, prodornosti i strategijama levičarske populacije i njene evidentne nesposobnosti da se unutarnje i međunarodno organizuje, da deluje efikasno i da uistinu neko bude uplašen od nje. Skoro da realnije izgleda nada da će relativno brzo doći do kolonizacije Marsa, da će u tome ostati bar delić međunarodnih sporazuma o tome da nijedna država ne sme da prisvaja teritorije u svemiru i da će ambiciozne kompanije vrlo brzo otvoriti mogućnost da se na Mars putuje jeftinije, na uskim sedištima i u gustim redovima, sa neupotrebljivim toaletima i sa minimalnim prtljagom, bez hrane i usluge, onih neophodnih osam meseci… A na Marsu, bojati se, biće uvedeno savitljivo i prilagodljivo tržište rada, pa izvolite! Ima i gora mogućnost u susedstvu, kao što je melanizacija Slovenije, koja tu emigrantkinju sigurno nije zaslužila. Možda je dobar trenutak da se poslušaju i katastrofičari. U ovome slučaju, u toj sam grupi, jer mi se čini da je nedavno naučno odobreni pojam antropocena sada u velikoj opasnosti da se završi, i to brzo, trampozoikom. I nisam ubeđena da je to najbolja pozicija, samo skoro neizbežna, bar trenutno.

Po svim poukama evropske političke istorije, zbližavanje i solidarisanje onih grupa koje su najugroženije donosi promene. Kriterijumi su, u društvu koje je pritisnuto verbalnim iživljavanjem već pomenutog savitljivog i prilagodljivog tržišta rada i sistematskim potkresivanjem pameti i šišanjem voljnih ovaca, uglavnom magloviti. No, ako bi se išlo po minimalnim kriterijumima i vodilo računa o tome na koga se sve izliva mržnja, birokratsko nasilje i pretnje drugim vrstama nasilja, nailazimo na šarenu i konfuznu, ali lako udruživu grupu: planine, reke, ravnice, lokalna hrana, siromašna deca i starci (a naročito starice), nezaposleni, prekarci, kulturni radnici na prosjačkom štapu, studenti bez perspektive, mizerno plaćeni radnici, mnogi bolesnici, beskućnici, rodno slobodno opredeljeni, slobodno oblikovane zajednice - naslednice preraslih oblika porodice, potlačene ili napuštene domaće životinje, medvedi, risovi, vukovi, vidre i mnoge druge životinjske vrste u opasnosti, Romi, Albanci, Vojvođani, izbeglice… pa ne liči li to na moćnu koaliciju interesa, veština, prijatnih slika, odlične simbolike, dobrih priča? Svi se međusobno uklapaju, mogućna su sva savezništva bez ikakvog gubljenja ciljeva i koristi, mogućno je međusobno proučavanje i pomaganje, mogućno je kreativno razumevanje i stvaranje nerazrušivih veza, a pre svega, mogućno je neometano komuniciranje.

Svi releji koji povezuju smisao, vredna značenja i opštu želju za životom, opstankom i veseljem, već postoje. Pa zašto onda uopšte trošiti vreme i snagu brinući se koji će novi udarac pasti na taj svet, iz domaćeg parlamenta, premijerovog kabineta ili preko bare, koja će nova glupost zaprepastiti toliko da se zaboravi prethodna? Istina je da je u javnosti u velikoj meri izgubljena senzibilnost za nekorisne, ponekad i ubistvene mere koje te vrste vlasti donose, a time je smanjena i moć predviđanja. No u tome drugom svetu savezništva i suprotstavljanja bi se ovakve veštine mogle ponovo steći i izvežbati. Možda i upotrebiti, možda čak i pravovremeno? (Peščanik.net)

( Svetlana Slapšak )