Hipokratova zakletva ili zakletva hipokriziji

Sparni avgustovski dan. 15.30 h. Zvoni telefon dispečerskog centra podgoričke Hitne pomoći.

Dr: (možda razmišlja ovako): “A što je ovo danas, ka' da znaju da sam iz dežurstva zaglavila ođe. Pih, ko izmisli godišnje odmore! A i ja vala, mogla sam malo ranije završit fakultet pa sad ne bih morala da mijenjam kuso i repato, da oni lade nogice u more, a ja ođe da se preganjam sa svakavima. No dako odradim više ove godinu dana, pa neću ić za bureke svima. (Javlja se) Hitna pomoć, izvolite?”

Osoba A: Poštovanje! Moja komšinica ima bolove jake bolove u grudima, gušenje i aritmiju. Pošto živimo van grada, a znamo da u sklopu dispanzera Doma zdravlja postoji mobilna ekipa hitne pomoći, vama javimo a vi proslijedite, je li tako?

Dr: Jeste. Samo malo sačekajte. (Razgovara sa nekim sa strane). Ada nije, čoče, biće to dobro. Viđećeš. (nastavlja razgovor sa osobom) Dobro, dajte adresu. (Zapisuje adresu). A koliko pacijent ima godina?

Osoba A: 30.

Dr: 30? Ada neka se snađe čoče da dođe.

Osoba A: Sama je sa bebom u kući. Svi su na poslu. Može da ugrozi i bebin i svoj život ako krene svojim autom do vas.

Dr: Vidite, ja imam dvije ekipe. Da jednu trošim za pacijenta od 30 godina ne pada mi na pamet. No neka se gospođa snađe da dođe.

Osoba A: Jeste sigurni da sve to što mi pričate sada je po zakonu? Ako nije, potrudiću se da se za vas daleko čuje.

Pogađate, likovi nijesu izmišljeni i ja nijesam Oliver Stoun. Ja sam komšinica koja je pozvala Hitnu pomoć. I nisam dobila medicinsko objašnjenje zbog čega ekipa neće izaći na teren. Čak ni tehničko-organizaciono: da nema slobodne ekipe. Rečeno mi je da moja druga ima tek 30 godina i da se, čoče, može snać'. Sreća, pa je pacijent stigao do zdravstvene stanice istog dana. Sreća, pa je prije toga sebi dala terapiju, kakvu-takvu. Sreća, pa su je i narednog dana dobro proskenirali u Urgentnom centru. Sve u svemu, mnogo srećan pacijent. Ovoga puta.

E sad, iz nekog razloga, volim da se mazohistički pošamaram sa vjetrenjačama, pa krenem sa sistemom da se tučem.

Disciplinski postupak. Doktorka tvrdi da se pacijent nije javljao nijednoj zdravstvenoj stanici danima nakon spornog događaja. Advokatica nas mrko gleda, valjda treba da nas je strah. Ponudismo urednu dokumentaciju. Ali, avaj, fali nam jedan papir. Zaboravili ga. Sram nas bilo. Mada ionako ne bi ništa promijenio, disciplinska komisija reče da doktorka ima diskreciono pravo da se tokom telefonskog razgovora predomisli i shvati da pacijentu sa 30 godina nije potrebna pomoć. Ovaj papir što fali, proslijedismo Ombudsmanu. Da procijeni da li mi mlađi od 50 imamo pravo na život.

Pitanje 1: Otkud doktorka zna je li se pacijent javljao i kad zdravstvenim ustanovama? Agencija za zaštitu ličnih podataka kaže da informacioni sistem nije zloupotrijebljen. Hvaljen Isus, naši ljekari se drže zajedno. Nego što! I treba odavati podatke o pacijentima. Jer to samo zivka, to se od dosade prenemaže i traži pomoć, a ko ljekare štiti? Moraju jedni drugima držati leđa, nema druge.

Pitanje 2: Kako neko sa tako malo staža smije od sistema da dobije pravo da određuje koliko neko može biti životno ugrožen? Na osnovu kojeg iskustva?

Pitanje 3: Pacijent je preživio iako nije bilo ni volje za operacijom. Šta bi bilo da nije? Ja ću Vam reći: ovo diskreciono pravo da doktor procjenjuje ko je hitan i bitan a ko nije bi i tada bilo prav(n)ije od nečijeg života.

Naravoučenije: Ne zovite Hitnu pomoć ako nijeste sigurni da je pacijent blizu, ono makar, kliničke smrti. Ako je mlađi od 50 godina, nemojte ni tada. Jer će ljekar procijeniti da su mu prilično dobre šanse da se snagom volje izvuče iz kome. Tako piše u pravilniku, a pravilnik je sveto slovo.

I nemojte da vam je palo na pamet da pomislite da upravo vi plaćate: gorivo za vozilo Hitne pomoći, amortizaciju za isto, platu vozaču, tehničaru i ljekaru i da zbog toga ne treba da Vas bude briga za njihove organizacione probleme, odmore, ostajanje posle dežurstva, već da bi trebalo da se stvore pred vašim vratima brzinom svjetlosti. Vaspitanje, takođe, ne smije da se dovodi u pitanje. Jer ljekar je ljekar i može sa vama da razgovara kako hoće, a vi ima da ćutite ako mislite da dobijete pomoć.

Pomirite se sa tim da zapravo plaćate tuđu bahatost, diskreciona prava i održavanje sistema neodrživim.

I da, ne zaboravite da se začudite kad vas zapravo nekad tretiraju u skladu sa Hipokratovom zakletvom.

I da, ne zaboravite čokoladu. “Milku”, cetinjsku “Rajku” ili onu što pominje specijalni tužilac Katnić, svejedno je. Čokoladi se u zube ne gleda, čokolada kvari zube.

( Tina Popović )