Saradnja

Kao da ni sama vlast više ne zna što će sa ovim državnim udarom. Onaj dan im je valjao, ali, sada bi im mogao donijeti i glavobolje. Stvar dobija razmjere regionalne burleske - Vučić je krenuo Milovim tragom. I to ne od juče. Poetika državnog udara dobija iz dana u dan nove impulse. Što je Vučić gori od Mila? Ima i on da ima državni udar (+ atentat gratis). Mila su htjeli “samo” da “uhapse”, a Vučku su “udarili” na kuću i familiju.

Na Mila su udarili iz Srbije (a ni Rusija nije bez zasluga), dok je ekipa koja je krenula na Vučića iz - Crne Gore (a ni Amerikanci nisu sasvim čisti). Jer, neko je vidio registraciju koja je, je li, bila baš iz Crne Gore. A NATO vježba u Crnoj Gori dok je u Srbiji u toku vježba sa Rusima i Bjelorusima - Slovensko bratstvo ili tako nekako.

U oba slučaja aktiviran je čitav spektar djelatnih stereotipova: crnogorska mafija “drži” Beograd, a Srbi i Rusi “mrze” nezavisnu Crnu Goru - pa je sve logično, zar ne... Slavodobitno zvuče naslovi u Vučićevim medijima - Škaljarski klan hteo da ubije premijera - jednako kao i u crnogorskim režimskim medijima - Teroristi iz Srbije, podrška iz Rusije... Kako je neko dobro primijetio, u Crnoj Gori su uhapšeni atentatori bez oružja, a u Srbiji oružje bez atentatora.

Zove me prijeteljica sa studija iz Beograda, danas je univerzitetska profesorica, i pita - gde su ti Škaljari, što je to. Shvatam da je to, ovih dana, u Srbiji, glavna riječ - uz Jajince, naravno. “Gradovi” - pobratimi.

I tako se njih dvojica, složno i predano, sprdaju svojim građanima.

Ali, svi ponavljaju da saradnja između Crne Gore i Srbije nikad nije bila bolja. Siguran sam da je tako.

Kada sam nekoliko dana nakon državnog udara napisao da će, kada zatreba, i Milo uzvratiti Vučiću, jednim galantnim “državnim udarom”, nisam ni slutio da će se stvari odvijati tako brzo. Savršena saradnja: Vučko podržava Milovu predstavu, a Milo Vučićevu. I njih dvojica siti i ovce na broju. To vam je politika tamnog vilajeta. Premijeri-pobartimi.

Ipak, ponešto se zaboravlja.

Naime, ako je na dan izbora zvanično rečeno - da je, pored ubijanja ljudi ispred skupštine, i “hapšenja” tadašnjeg premijera Đukanovića - ekipa koja je pohvatana imala zadatak da “proglasi pobjedu određenih političkih partija” - kako da do danas, dvadesetak dana kasnije, i pored pohvatanih aktera “državnog udara”, mi ne znamo koga su to oni, navodno, trebalo da dovedu na vlast?

Ali zašto je medijska mašinerija insistirala na izrazu “uhapsiti” povodom Đukanovića? Kod Vučića je riječ o atentatu, a Đukanovića su htjeli da - uhapse? Da li je to neki “policijski” rukopis, onda bi sve bilo shvatljivo. Teroristi ne hapse, oni otimaju ili ubijaju (atentat), ali otkud od prvog saopštenja cirkuliše baš ta riječ povodom terorističkih planova za Đukanovića - “uhapsiti”. Da li im je neko od uhapšenih terorista rekao da im je zadatak da “uhapse” premijera i ubijaju građane, a do danas im nisu rekli za čiji interes i po čijem nalogu to rade? Neobični teroristi, definitivno. Amoralni, ali - nesalomivi, izgleda.

Na koncu, koliko shvatam, već je priličan broj tada uhapšenih pušten ili im je prekvalifikovana optužba koja je prvo bila eksplicitno povezana sa terorizmom.

Ali, režimski mediji uporno, i po svim pravilima hladnoratovske propagande, i dalje duvaju u tikvu državnog udara. Pri čemu se stalno najavljuje neko novo, veliko saznanje koje će uslijediti sjutra, najkasnije za par dana. I sve tako...

Pročitao sam podatak da bi, navodno, 84 procenta građana Crne Gore glasalo na američkim izborima za Trampa. Za Putina bi, glasalo i svih 90 procenata, pretpostavljam. Slično je i u Srbiji, uvjeren sam.

Hoću reći - nismo ni zaslužili ništa bolje od Mila i Vučka.

I jedan državni udar za poneti, molim vas...

( Balša Brković )