Saga o nemuštosti

Ko će ako ne on(i)?“ - ekonomski sagledavano, ovih par riječi dokazuju tekuću strunjenost zabrinute prežalačke kafane nakon izbornog dana/noći/sedmice oko zadataka u ekonomiji novog/starog kabineta, koji treba da reprezentuje Vladu CG. To je ona crnogorska kafana, simbol višefaznih postranzicionih poslovnosti po partijskim modelima, koja je manjinski uživala u ličnom namicanju crnogorskih resursa primjenjujući neoliberalni model “sposobnih i snalažljivih“.

Promptna reakcija na početno pitanje je odgovor: “...pa, brucoši ekonomije i biznisa“. Druga reakcija je osjećaj iskrene tuge zbog uskraćenosti talenta da se majstoriše u diskursu satiričnosti komedijom. Tada bi se moglo na “the-books-ovski” način dokazivati šta je suština filozofije stjuartovskog “proseravanja“, strategije maskiranja stvarnih problema zajednice ispod gomila smeća javne žvake: “da smo bez njega/njih izgubljeni u ekonomiji“.

A šta pitanje, realno, znači? Tekuće je kafana identifikovala rizike brojnih ekonomskih izazova u CG. Odlučeno je da se sa strahopoštovanjem okameni u rezonovanju da kontrola i stabilnost u sistemu privređivanja i upravljanja u CG pripadaju “njemu /njima“ ili nam se ne piše dobro, uz pretpostavku da je ovo do sada “potpuno sjajno”.

Zašto je “kafana“ u stanju konstrantne uznemirenosti? Jedini interes kafane je da se treba sakriti strah od gubitka bogatstva. Zato se taj osjećaj uvija u ljušturu nominalne vjere u stabilnost. Ta ljuštura krije duboku ranjivost sistema pošto ta nominalna stabilnost nema jačinu razvojnosti okeana koji dubinom nepregledne ljepote i olujnosti čuva školjku, a u kojoj se nalazi biser, crnogorski ekonomski neuništeni resursi. Ta ljuštura je vidljivo lomna, lako može početi da gubi vitalnost.

Šta se krije u pozadini? Ispod površine ljepuškaste dogovorne pojavnosti, kafana je ljuta, iako zvanično ne pokazuje, na svojeg; njegovali su ga kao biser u školjki. Imao je pristup i povjerenje i bezrezervnu podršku. Partijski profil novo-akademskih titularnosti, koji se uspješno sakrio iza nominalne lojalnosti “njemu“ do povratničkog sinekurističkog uhljebljenja, dok je “njih“ ostavio da rješavaju kratere sistemske ranjivosti; kratere koji se ne mogu neutralisati ukoliko se odgovorno ne smiri i ne stabilizuje post-izborno stanje “dođem ti/dođeš mi crnogorskog talika“.

Guverner-ministar-guverner je za sobom ostavio suhost pustinje u skoro pa nepreglednom skupu nekvalitetnih politika, koje nisu imale sistemskih dugoročnih kvaliteta i potvrda u održivosti ni za sferu javnih, kao ni za ostale segmente finansija. To mu kafana ne može oprostiti. Podržavali su ga punim kapacitetom busanja u prsa junačka, i povjerovali da je pojava važnija od suštine sistema. Sada su sleđeni saznanjem da mogu izgubiti mnogo, ako se sistem ne smiri. Spoznali su da činjenična ranjivost sistema nije posljedica izbornih pozorišnih preformansa, nego su je oktobarski izbori učinili vidljivom svima. Tek sada su se suočili sa pitanjem - šta su “uspjesi” zaostavštine guvernera-ministra-guvernera?

Prvo, nalazimo se u stanju gdje su mnoge rupe sive ekonomije ostale potpuno nezačepljene, a nagrađena reklama prijavljivanja fiskalnog računa od 1 eura završila je bez rezultata u smanjenoj neformalnosti u ekonomji. Čak i kafana sa njihovim nepreglednim rijekama gotovine zna čija je ovo “zasluga“. Ostaje neodgovoreno pitanje: ko se više sjeća onog zakonskog teksta o sprečavanju nelegalnog poslovanja, a koji bjehu konkretni finansijski i sistemski rezultati?

Drugo, odsustvo uvezanih pravila pripreme i kvaliteta u obuhvatu i uporedivosti finansijskih izvještaja privrede direktna je odgovornost miopijskih odsustva reformi za oblasti računovodstva i revizije, a koje potom imaju poražavajuće uticaje na iscrpljujuće neefikasne sudske prakse u privrednim sporovima. Zavještanje obezbijeđenih interesnih honorara radi sistemskog netalasanja proizvelo je stanje birokratske prenatrpanosti papirima i obrascima, a izostala su ukupna uvećanja znanja da se primijene standardi šireg okruženja iako su višedecenijski nominalno zakonska obaveza.

Treće, administrativni skandal oko poreskih nepreciznosti u tretmanu poreza Telenor-a otkrio je vasionu poreskih ograničenosti u sistemu, koja je kafani posebno teško pala. Objavili su se skoro pa ukupni podaci o poreskom dugu kako bi se sakrila interna slabost nedovoljnog, neuvezanog poznavanja zakona. Dubina tog bezdana je sledila… U tim brojkama postalo je očigledno da je još uvijek premnogo prevaranata, koji su imali privilegiju da im se preliju javni fondovi, a da sebi tepaju da su biznismeni.

Četvrto, višegodišnje neusklađenosti realizacija državnog budžeta za desetine miliona, koje su kontinuirano potvrđivane nalazima DRI, kafani su bile pokazatelj da su dali neupitnu podršku za sporne rezultate, za inherentni zemljotres javnog džepa, onako bez stvarne kontrole tokova i osnova plaćanja, koji utiče na (ne)stabilnost sistema. Pokajali su se što su na početku ondašnjeg mandata povjerovali da su prethodne neoliberalne junoše krive jer su postojale kao opravdanje.

Crnogorska kafanokratija po prvi put u navedenoj “zaostavštini“ gomile problema u javnim i ostalim finansijama CG uči lekciju šta znači dati povjerenja nekome od njih samih i kako se to povjerenje u cjelosti iznevjerilo. Kafana je postala svjesna da ekonomista nije uspio da okuje manipulativnost političara, pa su u konačnici javne finansije CG suštinski izgubile, a to je sada na nivou sistemskih perspektiva postalo vidljivo svima.

On/oni“ polovinom oktobra jesu nominalno politički pobijedili. Ali, crnogorska kafana je prvi put u stanju zamaskirane paničnosti oko stanja ekonomije zemlje, koja je u fazi razvoja obilježenoj osjetljivošću koja se mora pratiti i smiriti. Kako novi/stari kabinet, koji treba da reprezentuje udarni javni tim zemlje, to neće prepoznati, ostaje otvoreno pitanje: ima li crnogorska kafana poslovne samostalnosti i sistemske odgovornosti prema namaknutom iz svojih džepova da to ne izgubi preko noći, i tako izazove novu duboku recesiju? Odnosno, još konkretnije pitanje: ko novčano više gubi, politika ili kafana, ako se vulnerabilnost sistema iz opisane zaostavštine pretvori u gnojnu ranu, pošto će građani sigurno biti na gubitku.

Ekonomija je nauka o realnom, a u realnim brojkama iz povijesti ekonomskog razvoja zemalja u razvoju prepoznaju se odgovorne autokratske politike koje su postigle neoborive dugoročne uspjehe u ekonomiji (Južna Koreja, Singapur, Tajvan, Hong Kong, Bocvana); one rezultate koji su imali pozitivan uticaj na dobro življenje za milione, a ne samo za malešnu populaciju privilegovanih. Ona naša poštapalica o “balkanskom tigru“ nikako da prihvati ovo iskustvo razvojne istorije svijeta nego se petrificira u dobrovoljnoj diktaturi ekonomijom, što neumoljivo umanjuje održive kapacitete sistema. A tako “on/oni“ nisu govorili nedavno pozivajući na patriotizam…

( Mila Kasalica )