Pa ti nisi Jakovljević?

Na marginama jednog TV gostovanja potpredsjednik Vlade Duško Marković rekao mi je da mu se čini kako nisam baš verziran za bezbjednosne teme, što sam shvatio kao izravan kompliment mom pjesničkom habitusu.

Mislim da većina građana, baš poput mene nije verzirana za bezbjednosne teme, zato što ne možemo svi biti udbaši i ne bi valjalo da svi imamo sve informacije. Država je tajanstvena u krizi, otvorena o prazniku, ali država ipak mora da postavi granicu do koje se smije zajebavati sa nama neverziranima i objasni nam neke stvari.

Nije lijepo pustiti meni da nagađam da li bi, recimo, politički pastuv ranga Milana Kneževića za naklonost kakve gospodične ili balerine Boljšoj teatra prodao državu. Ili, ne daj bože, da je Milo Đukanović toliko obnevidio od apsolutne vlasti, pa je u refleksu samoodržanja spreman za građanski rat i puškaranja pred zakonodavnim domom.

Ne mogu da sudim na osnovu Đukanovićeve i Kneževićeve face, ne bi valjalo suditi na osnovu zulufa i grimasa, kao što se ovih dana na osnovu analize jezičkog diskursa Milivoja Katnića diljem Fejsbuka sudi njegovom poštenju i zdravoj pameti.

Istina je, i to valja odmah reći, volim Katnićeve epske reminiscencije i poetizovani prosede kojim liči na nekog frika istražitelja iz stripa, koji zapetljane misterije rješava Homerovim heksametrom.

Živ je i simpatičan lik spec. tužilac Milivoje Katnić kad zazove drevnog Montezumu i Korteza The Killera, kao što je živ lik Šerloka Holmsa jer se puca u venu i svira violinu. Ali od kad je profesor novinarstva Darko Šuković pozvao gledaoce da obrate pažnju na mote i izraze lica ljudi u filmu Šekija Radončića, i tako dokuče je li priča istinita, nije bilo većeg pritiska na moju malenkost da se u nemogućnosti čvrstog temelja odredim prema jednoj vrlo ozbiljnoj stvari na osnovu spoljnih naznaka.

Pošto je država takva da me poziva da maštam i nagađam, pošto premijer čita novine i iz njih doznaje da ga love, a ministar unutrašnjih poslova nema pojma što se događa, mogu da maštam i nagađam do kraja, i kažem kako je ova država čvorište kriminalno-obavještajnog rata neslućenih granica i da se dok si rekao seks možemo lagumisati, ukoliko to neki mračni centar moći odluči. Svojim ponašanjem državni organi ovih dana poručuju upravo to, i hvale boga što se već nije desilo.

Dakle, povjerovao sam da neka grupa loših momaka postoji, ne mislim da se stvari mogu ni iz čega izmisliti, kao što mislim da je najbolji lažov onaj borhesovskog kova koji svoju laž osloni na parče istine, a jedini bolji lažov od potonjeg je onaj koji nije ni svjestan da laže.

U državi u kojoj dva najveća politička igrača, DPS i DF, par dana prije izbora neće da kažu koliko su im koštale kampanje, mogu zamisliti ogromne kovitlace keša koji kruže oko naših glava a da ih ne vidimo, osim djelimično, kroz agresivni politički marketing. Čini mi se da novca ima koliko hoćeš, i to ne samo za odred Ravnogoraca, već da se zakupi kompletna Ravna gora i pride izgradi spa u selu Ba.

Ako je anemični Ključ potrošio skoro pola miliona za onako blijedu kampanju, onda mogu da zamislim koliko su potrošili DPS i DF. Neka bude duplo, a biće ipak malo više, stižemo do dva debela miliona nekontrolisanog sumnjivog novca, koji po zakonima centrifuge privlači još novca, po pravilu prljavog, što ga kriminal poslovično želi upumpati u bubanj politike.

U takvom nedefinisanom ambijentu u kojem se ne zna ko pije a ko plaća, ali bukvalno, teroriste je mogao platiti svako, pa čak i simpatični Marković i Medojević, koji poput starih političkih raspikuća ne znaju koliko im partije drže u novčaniku.

Da nevolja bude veća, u ovom trošnom državnom formatu balkanskog tipa, moguće je da neka treća strana, po pravilu kriminalna, bebopopovićevska, ili prosto mafijaška, posreduje između komandosa, desperadosa i političara, podvaljuje jednima i nabacaju se drugima, izdaje se za holistički centar tajeći kalašnjikove i paklene planove, koje obećava na tacni nekom sasvim petom.

U takvom društvu svakome je moguće napakovati svašta i zbog toga se obično ništa do kraja ne dokaže. Dokazi obično sežu do Malog Legije, istina se frizira po potrebi, pa bi hapšenja na nekom višem nivou bila pravo izenanađenje.

Dok država ne iznese teret dokaza, moje sumnje hrle tradicionalno u pravcu notornih kriminalaca decenijama bliskih vrhu vlasti, jer su jači i bolje organizovani od bezveznjaka iz Fronta, ali i zbog cost-benefit analize - prije ću povjerovati da je ovako grozna priča navođena da bude spriječena, nego da bi se ikome isplatio njen ishod na terenu.

Nakon iskustva od prošle godine prihvatam da kavaljeri iz DF-a plaćaju gardu i tabadžije, navijače i bodigarde, ali da spremaju klanicu sa dugim cijevima, ne ide mi u glavu, koliko god mi bili politički odurni.

Ako griješim, onda ti čitaoče nisi Jakovljević, ti si neki veći izdajnik, a puška okačena u prvom činu, da citiram slavnog Rusa, opaliće do kraja predstave, što svakako moje buduće izvinjenje čini marginalnim.

U jedno sam ipak siguran, građani su dobili poruku da se na skupovima ispred Skupštine Crne Gore može lako popiti metak. Ta poruka je jasna, da ne moraš biti Duško Marković kako bi je razumio, i prosudio ko od nje ima koristi.

( Brano Mandić )