Opanci za gospođu Bajden

O DOMETIMA ŠLIHTANJA

Čulo se ovih dana, iz redova onih koji nisu naklonjeni vlasti premijera Vučića, dosta zvocanja u vezi sa posetom američkog potpredsednika Džozefa Bajdena Beogradu: te kasnio je, te nije se u mimohodu poklonio srpskoj zastavi, te nije prenoćio nego je odmah zbrisao u Prištinu na dva dana, te nije se izvinio što nas je bombardovao, nego samo izrazio saučešće žrtvama... Stav je ovog novinara, međutim, da kad se sve sabere i oduzme, Vučić ima sve razloge da bude zadovoljan. Em je od gosta dobio pohvale za liderstvo (eto vam ga na, Hrvati!), em je Bajden pošteno izribao Prištinu zbog oklevanja da primeni sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština i još pripretio kosovskim domaćinima da bi mogli da ostanu bez podrške SAD i padnu u izolaciju ako se ne uzmu u pamet.

Liderima Kosova nije pomoglo ni žestoko šlihtanje visokom gostu, čiju su posetu unapred proglasili istorijskom, ni to što su na prištinski aerodrom doveli svoju olipijsku šampionku Majljindu Keljmendi (mogli smo i mi da dovedemo Novaka, pa nismo), pa čak ni to što su deo auto-puta koji prolazi pored baze Bondstil nazvali po prerano preminulom Bajdenovom sinu Bou. Gost je, očigledno dirnut, rekao da je to lepo, ali da je još važnije da Kosovo ispunjava svoje međunarodne obaveze i da nastavi sa borbom protiv korupcije i sa reformama. Najzad, iako je tačno da se na Kosovu zadržao mnogo duže nego u Beogradu, gotovo polovinu vremena koje je tamo proveo odvojio je na posetu Gračanici i susrete sa predstavnicima srpske zajednice.

Vučić se nije presamićivao kao Kosovari, ali mu treba priznati da je domaćinski odradio svoj deo posla . Bilo je dovoljno da pre posete natera Dačića i Vulina da odustanu od ideje da u Beogradu podignu spomenik čoveku zbog čije je politike Bajden tražio bombardovanje Srbije, i da utiša pljuvanje po Zapadu i uzdizanje ruskog predsednika Putina kao novog gospodara sveta u svojim tabloidima. Ekstremno desne i navijačke grupe, koje su tokom prve posete Bajdena Beogradu pre osam godina pretile da će zapaliti grad ukoliko Srbija ugosti ovog „srbomrsca" ovaj put nisu ni zucnule, što štošta govori o tome ko iza tih grupa stoji i ko ih kontroliše. Nekim čudom, čak se i predsednik Nikolić, inače sklon gafovima, tokom svog susreta sa američkim potpredsednikom ograničio da mu nabroji šta sve ne može da uradi: da uvede sankcije Rusiji, da potpiše međudržavni sporazum sa Kosovom, da razume Hrvate, itd. Jedino glasilo koje se kritički osvrnulo na Bajdenovu posetu i podsetilo javnost na njegovo zalaganje za bombardovanje Srbije iz vremena kosovskog rata bila je „Raša Tudej", ali njihov prilog gotovo niko u Srbiji se nije usudio da prenese.

Pa i mala ulična predstava koju je izveo Vučićev bivši mentor Šešelj, koji je okružen grupicom pristalica prošetao stomak i majicu sa likom Trampa, predstavljala je mali poklon kako domaćinu, tako i gostu. Premijer je dobio priliku da pokaže da se, eto, suočava sa žestokom opozicijom, dok su slike Šešelja i društva koje su posredstvom agencija obišle svet uz naslove tipa „Ratni zločinac podržava Trampa" verovatno povećale vođstvo Hilari Klinton za dodatnih par poena.

Tako se pokazalo da i šlihtanje ima svoje domete. Priština se prema SAD ovim metodom i ranije preko svake mere koristila - setimo se samo kako je H. Klinton pre neku godina u prestonici Kosova otkrila spomenik živom mužu, što je verovatno jedna od najbizarnijih epizoda u istoriji savremene diplomatije. Jedno vreme je izgledalo da to pomaže, ali ovaj put nije, što je Bajden sasvim jasno saopštio.

Ipak, u konačnoj računici istinski heroj ove skaske nije niko od političara, nego Dejan Milosavljević, član Udruženja opančara Srbije, koji je držao štand u Skadarliji tokom Bajdenove i Vučićeve šetnje. Čovek je, nakon što je Bajden izrazio interesovanje za par opanaka, a Vučić pitao koliko koštaju, hladno odgovorio: „Sedamdeset". „Sedamdeset čega?", pitao je Vućić. „Evra", procedio je Stanisavljević, i dalje mrtav hladan. Potom je došlo do kratkog komešanja, kad je Bajden posegao za novčanikom, a Vučić izjavio da će on platiti, nakon čega je ustanovio da nema novca pa je morao da zajmi od saradnice. Sve je na kraju ispalo simpatično, pa je Bajden napustio Beograd sa parom ručno rađenih opanaka od prave kože (broj 36, za ženu, saznali smo kasnije).

Svaka mu čast. Neko drugi bi, suočen sa najmoćnijim čoveku u Srbiji i zamenikom najmoćnijeg čoveka na svetu usrdno pao na kolena i visokom gostu ponudio na poklon ne samo opanke, nego ceo štand, neko treći bi se obeznanio od miline. Stanisavljević je, međutim, jednostavno pokazao da, uz dužno poštovanje prema visokom statusu mušterija, ume da ceni sebe i proizvod svog rada. Ponekad je to sasvim dovoljno.

(vreme.com)

( Dejan Anastasijević )