Sestro, mogu li da se skinem?

Podgorica. Kraj jula u pregrađu. Pakao. Konji isparavaju između kontejnera. Pacijentkinja sa upalom sinusa ulazi u čekaonicu Doma zdravlja. U bijelom je šortsu srednje dužine i sandalama sa cvjetnim motivom.

- Ti ne možeš takva.Vrati se, pa dođi sjutra.

- Molim?

- Čula si me. Ne možeš takva na pregled.

- A zašto? Đe to piše, molim vas.

- Sljedeći!

- Pokažite mi pravilo. Đe piše? Đe kao pacijent mogu da se informišem?

- Mala, ajde se fino vrati do ulaza i pročitaj.

- Gospođo, ali tamo ne piše nikakav dres kod.

- Nego šta piše?

- Samo da se vrata obavezno zatvaraju. Vjerovatno zbog klime. Napolju je 37 stepeni.

- Mala, lijepo sam ti rekla da dođeš sjutra...

- A ja sam pitala, po kom pravilu?

- Sljedeći!

- Po kom pravilu?

- Zvaću policiju, ti mi ne daš da radim. Ajmo dalje, ti? Da vidim pantalone, jesu li to zvonarice?

- Pa nisu, baš…

- Kako god, u njima ne možeš ovuda. Nije ti ovo Vudstok. A ti? Izvadi žvaku kad pričaš sa mnom. Koje su muke, bronhitis?

- Jeste, gospođo, ili začetak upale pluća. Treba da se snimim.

- Fino. Skini kapu da vidim. Izvadi šnale, ne možeš takva kod doktora.

- Ali gospođo, imam, temperaturu.

- Je l’ ti to meni vičeš? Pogledaj se, u patike si došla, ženska glavo! Tako mi i treba kad ćutim i puštam vas u patike. I sad ne valjam!

- Nisam to rekla, gospođo, ali ne osjećam se dobro.

- Dobro je tebi, vjeruj mi. Samo se malo sredi. Obuci neku haljinu i nađi pristojne cipele, ne moraju biti preskupe, klasično nešto. Bez kopče!

- Mogu li sa otvorenim prstima?

- Kako da ne! Nemoj ođe slučajno nekakvi palčevi da mi sijevaju po čekaonici! Neka i ostale čuju, sve koje misle da se pregledaju neka pokriju prste. Eto tako. Šta je s tobom?

- Ništa gospođo, izvinite što smetam, ali meni je prst zagnojio.

- A vidim nije ti mrzno da ga lakiraš. Ajde, pođi do apoteke, kupi aceton, skini taj lak, pa se javi poslije pauze. Je li jasno?

- Jasno, hvala.

- I da budeš srećna. Ako mi je išta gadno onda su to japanke. Pih! Bolje da si tange nazula. Sljedeći!

- Gospođo, mislim da mi je pukla bešika.

- Misliš slijepo crijevo, glupačo. Dobro, sjedi tu. Zapiši mi sastav te majice.

- Evo, izvolite, original je.

- Ne interesuje mene što je original, sponzorušo. Da vidim. Pamuk, to je dobro, pranje na trideset stepeni. Hm… Žao mi je, dušo, ja te sa ovoliko viskoze ne mogu pustiti.

- Ali, molim vas, boli me! Evo skinuću je, ako treba. Mogu li da se skinem?

- Tek onda nema šanse. Neće mi se niko u brushalteru šetati ovuda, nije ovo kupleraj!

- Aaaaaj! Boli me, gospođo, molim vas!

- Nemaš brus?! Ao, pozdravila te Klara Cetkin. Haha. Je li se tako zvala ona vaša feministkinja? Nemam pojma o tome, ja sam radila pri vojsci. Sljedeći!

- Gospođo…

- Što je tebi, mladiću?

- Imam rak.

- Imaš i tetovažu vidim. I minđušu. Jesi li siguran da nemaš i sidu?

- Ne razumijem.

- Ajde za rak, shvatam, tu nisi kriv. Ali što će ti tetovaže, mlad si momak. Znaš li kako to grdno izgleda kad koža ostara. Doduše, izgleda da starati nećeš. Hm, što da radim s tobom? Je li to Ostrog? Ajde kad je Ostrog, slava mu i milost, možeš da prođeš.

- Hvala najljepše.

- Ali prvo skini minđušu i ostavi mi je ođe na pult. I umotaj u neki papir, gadno mi je.

- Gospođo, ne idem na skener, što smeta minđuša?

- U nos, što smeta? Ajde ti polako dođi sjutra pa ćeš se sa drugim raspravljati. I ništa mi taj biceps ne okreći! Da si boga oca nacrtao. Sljedeći!

- Dobar dan.

- Bermude, opa!

- Napolju je već 40 stepeni, gospođo. Ja sam doktor, mislio sam da se presvučem u ordinaciji. Evo imam i pantalone u kesi, pamučne.

- Dobro, dobro. A kako to da te ja ne poznajem?

- Tek sam počeo.

- Mlad doktor, baš lijepo. Nekad su ljekari bili persone, a viđi tebe, jado, sa tim dlakavim nogama. Jesi li čitao Hipokrata?

- Jesam.

- Pročitaj ponovo, ali između redova. Ja kao medicinska sestra da te učim, sramota je to. Vuci se kući, pa kod privatnika kad budeš radio go dolazi na posao! Taman tako. I pomozi onoj trudnici tamo što krvari, meni je pauza počela.

( Brano Mandić )