Blokaši, znaju da znamo

Pričali Džordž Vašington i Mihailo Lalić kako bloku 5 da oduzmu vazduh i slobodu, te tako došli na ideju da naprave ogradu, betonsku ogradu sa prozorima kroz koju nije moguće vidjeti ni budućnost ni sreću.

Zarakijala se dva umna čovjeka, nisu sigurna ni šta tačno pričaju, ali su bila sigurna da je to sjajna ideja. Šta ce tom narodu tamo kiseonik, imali su ga od 70-ih, sad je novo vrijeme u kojem Podgoričani moraju malo da skalaju kapacitet pluća.

- Znaci Džordže, 'vako ćemo - Sagradimo ti i ja na našoj međi jedan veliki soliter, neka bude gorostasan, neka ga vide Hilton i Kino kultura... A, da... Ne mora Kino kultura. Neka ga vidi Hilton onda samo, dovoljno je. Neka bude, neka bude... Na primjer 22 sprata - reče Mihailo i značajno pogleda Vašingtona kojem su oči sijale od zadovoljstva.

Želio je Džordž da izgovori nešto što ce biti još zastrašujuće od toga, nešto što ce blokaše na smrt uplašiti.

- Koliko je to podlo gospodine Laliću! Oduzeti im toliko parče zelenila, u ovoj suvoj šljivi od grada. Ali, ostaće im nešto, preživjeće nekako, znam, čudni su ti blokaši. Znam! Neka bude to samo početak, a da ih mi totalno opkolimo. Gledaj, neka soliter bude glavni, a onda ćemo sa njegovih strana da postavimo zgrade od po sedam spratova - podiže obrvu Dordž, urezaše mu se bore naglo zbog keza koji je bio razvučen od uva do uva.

Ustade se Mihailo, uze unučic sa stola i baci ga.

- Znao sam da se slažemo! Znao sam! Ali... - zastade za trenutak - Postoje ljudi koji su protiv ovog našeg plana i koji žele da sade drveće, da ostave zelenilo radi neke, pomozi mi reći, promjene mikro klime. Oni tvrde da njihov stav nema veze sa politikom, samo da se radi o budućim generacijama koje će zažaliti zbog ovog našeg plana - naglasio je Lalić i ustuknuo za sekundu.

Džordž mu je polako prišao i lagano ga potapšao po ramenu skidajući mu prašinu sa sakoa. Imao je na umu da je taj soliter trebalo da bude sagrađen odavno, da se blokaši tada ne bi bunili, jer nije bilo ni Vektre, ni Maksima... Pa, skoro ničega u okolini.

Takode, imao je u vidu da je gram prirode važniji od tone betona i da nije ni mjesto ni vrijeme za takve stvari. Usporenim pokretima okrenuo je glavu lijevo, pa desno, kao da traži nešto. Ili je tražio neki novi prostor gdje ne bi imao problema sa naprasitim blokašima.

"Ne mogu da gradim na periferiji. Tamo bi moje zgrade imale mnogo manju vrijednost. Ma, neka plan ide putem koji sam već zacrtao. Jednom se živi... Dobro, možda taj jedan život meni lijep bude, a nekom drugom ne - u ovom slučaju njima. Zakon, koliko god bio star i neprilagodljiv trenutnom stanju i urbanističkoj eksploziciji Podgorice, je na mojoj strani. He, vidiš kako može".

Probudio se Džordž iz duboke misli, otrgao mu se aplauz koji je uplašio malo gospodina Lalica.

- Ne mogu nam ništa. Cio potez, od mene do tebe, predviđen je za razradu urbanističko-arhitektonskim konkursa, što po važećem zakonu znači da može i ne mora biti konkursa. To znači da se rješenje može donijeti ustaljenim načinima, odnosno onako kako investitor, mi, budemo smatrali za najbolje prema ličnim preferencijama - značajan pogled ispod oka i klimanje glavom dovoljni su bili da je situacija jasna.

Mihailo ponovo sjede, sa većom dozom mirnoće, uze novine, pogleda u jedan članak koji je bio umrljan kafom u uglu i na sav glas pročita naslov.

- Soliter ruši kvalitet života blokaša - pa mu oko pobježe na nadnaslov - sve se radi zarad privatnog kapitala.

Pogledi su im se nervozno susreli. Misli su bile prazne, znali su da nisu upravu, iako očajnicki žele to. Znali su da ce naškoditi, znali su sve.

Znali su da će dobiti otpor.

Znali su da znamo.

( Miloš Bećagović )