Ministarski masakr običnom testerom

- Doktore, evo još jedan, u teškom je stanju. Fraktura lobanje, unutrašnje krvarenje. Bez svijesti.

- Srčani pritisak?

- 72-75.

- Ima li donorsku karticu?

- Ima. Došla je i porodica. Potpisali su. Žena se dobro drži.

- Uh, što je s ovim ljudima, što je s ovom državom? Ja ovo više ne mogu da shvatim.

- Pa, nezavisna je, doktore.

- Molim?

- Pitali ste što je sa državom.

- Bolje bi bilo da spremiš pacijenta. Pritisni ga, iskrvari nam čovjek.

- Da ga stisnem kravatom?

- Ela, zadavi ga ako možeš. Je li poslanik?

- Jok, ministar.

- Opa! Počeli su i u tamo, mašala.

- Treći ove nedjelje, doktore.

- Provjerićeš mu plućno krilo. Na ovome se neko baš iživljavao. Nagledao sam se svega, ali ovo je užas.

- Evo, doktore, piše u novinama.

- Da vidim... Gvozdenović. Hm, greote, ovo je ujak onog tenisera. Daj mi malo fiziološkog rastvora da ga umijem. E, moj Gvozdo, ko te smečova ovako?

- Sve vam piše u novinama, doktore. Drugi ministar. Pažin. Izgleda da ga je kidnapovao i mučio na Veruši, u nekoj kolibi.

- Hm, vjerovatno stara svađa sa sjednice. Ovih dana je i mala čarka dovoljna... Daj mi skalpel i makaze za preparaciju. Fino si ga izbrijao, moram da priznam. Biće od tebe dobar berberin, ako nam ovaj umre.

- Doktore, baš to hoću da vas pitam.

- Pitaj. I daj mi testeru.

- Imate li tremu, doktore?

- Što tremu?

- Toliko poslanika i ministara ovih dana. Ljudi koji vode državu u vašim su rukama. Od vas zavise neke važne odluke.

- Posao kao i svaki drugi, mladiću.

- Ama znam, ali, ipak, ako biste pogriješili, ne bi bilo dobro.

- A možda bi svima bilo bolje, jel’ tako?

- Pa jest...

- Čekaj, daj burgiju! Kad smo već kod greške, ođe sam se zajebao. U pičku materinu! Kad bih imao ona obična kliješta...

- Evo doktore!

- Odlično, narihraj klimu, daj te kombinirke i uživaj.

- Moram vam reći, pravi ste čarobnjak.

- Ne, ti si čarobnjak, odakle ti kombinirke?

- Ostalo od majstora što su nam klimu ugradili. Ali nisu sterilne.

- Nema veze, jebeš to, nismo Švedska. Čega je ovo ministar?

- Ministar održivog razvoja i turizma. MORT je skraćenica.

- E baš mu je vesela skraćenica. Haha. Daj mi sataru i čekić.

- Što vam je na umu, doktore?

- Živjeće. Ali moram ovo da sredim.

- Doktore, ne bih da učestvujem u tome.

- Ne seri, mali. Jebo te Hipokrat. Ovo je stvarni život. Daj da mu pomognemo, da oslobodimo čeljade viškova. Misliš da je onaj Nik Vujičić budala?

- Pa nije, ali on je takav bio od rođenja.

- Jeste, i pronašao je put, kroz odricanje. Odricanje od čega?

- Ne znam, doktore, šta vam je odjednom?!

- Odricanje od eskremiteta. Ekstremiteti, znači nešto ekstremno. Ljudi od njih potpuno polude. Zato je moja obaveza - šta? Da im olakšam život.

- Doktore, nemoj da vičete. Ne mogu da vas prepoznam!

- Pa kako da me prepoznaš ispod ove maske. Mogao bih da budem bilo ko, zar ne?

- Mislim da se pacijent budi. Da pojačam anesteziju?

- Debilu, kako ne kapiraš? Na živo ćemo. Možda nam kaže đe krije pare, haha!

- Doktore, režete ukrivo!

- Uh, izvini, nije po GUP-u. Hohoho!

- Doktore, jeste li dobro?

- Jesam, jesam. Čekaj da ga čujem. Reci, dušo!

- PLATIĆEŠ ZA OVO...

- Doktore, to je isto rekao i ministru Pažinu. Vaša maska... Pa vi imate brkove!

- A dobro si ukapirao više! Daj mi lavor, ne koljem prasad ođe.

- Profesore Raduloviću?

- Profesore-doktore, preciznije.

- Ali vi ste doktor metalurgije.

- Pa, ovome je prezime Gvozdenović, haha! Ajde, ajde, zašij čovjeka. A onda zašij sebi jezik za zube, bolje ti je.

- Ali zašto, profesore, jeste li poluđeli?

- Nego što sam! Ima sve da ih iskasapim, bre! Moju budućnost mi uzeše, moje famelje, moje Crne Gore! Ja sam određen od boga i naroda da ovu državu spasim, razumiješ li ti mene?!

- Profesore, spustite čekić, molim vas.

- Dođi udbašu, da ti rečem dvije!

- Profesore, ali ja nisam iz Udbe, ja sam iz Ure.

- Ma, vas ću da karam najviše, po dubini ima da vas karam!

- Neeee...!

- Aghaaaa…!

- Profesore, budite se… Profesore!

- A? Đe sam?

- U skupštinskom restoranu.

- Što?

- Hrkali ste. Milenko je, konobar. Zatvaramo.

- E, moj Milenko…

- Šta je bilo, profesore?

- A đe me probudi, jadan!

( Brano Mandić )