Evropa i mi(t)

Miroslav Lazanski - novinar ovdašnji, odnedavno narodni poslanik, a možda i budući ministar vojni - poznat je kao čovek lak na verbalnom obaraču, pa je onomad ponet tom lakoćom napisao u Politici da je Evropska unija u stvari bila ideja Hitlera, Gebelsa i Musolinija. Lazanski je, po ustaljenom običaju, negde nešto loše pročitao i još lošije shvatio. Tačno je, naime, da je Hitler imao „viziju“ ujedinjene Evrope, ali to jedinstvo u tiraniji i neovarvarstvu nije bilo ništa dobro, daleko od toga, upravo zato se posle Drugog svetskog rata u glavama nekih razložnih ljudi začela ideja o Evropskoj zajednici kao političkom mehanizmu prevladavanja nacionalizama koji su u prethodnih sto i više godina opustošili Evropu.

Tačno je, takođe, da je EU trenutno u velikoj krizi - što je stvar u kojoj Lazanski i njemu slični, iz nekog nejasnog razloga, vide nekakvu svoju šansu - tačno je da je izlazak Britanije iz EU možda početak njenog kraja, današnja kolumna, međutim, nije posvećena otrcanim lamentacijama na temu da uprkos svemu Srbija treba da nastavi evrointegracione procese, nego sasvim drugoj temi – sposobnosti ljudskih društava za savladavanje istorijskih užasa, nevolja i kriza.

Ukoliko se EU raspadne - pa čak ukoliko taj raspad i ponovno buđenje nacionalizma izazovu još jedan rat - velike, uspešne evropske države će, nakon izvesnog perioda, ponovo biti velike evropske države, a male, neuspešne balkanske državice će i dalje ostati male, ojađene i neuspešne.

Na takva sumračna razmišljanja navele su me iznova razbuktale, ko zna već koje po redu, političke tenzije oko obeležavanja godišnjice srebreničkog masakra, koje su, po ko zna koji put, pokazale da će eks-JU narodi do unedogled tavoriti na marginama istorije zato što nisu u stanju da prihvate (i da se s tim pomire) da se nešto - ma koliko to monstruozno bilo - uopšte dogodilo, pa traće ionako kilavu društvenu energiju na jalove pokušaje da - bilo negacijom, bilo sakralizacijom masovnih zločina - prošlost usaglase sa svojim (pseudo)mitologijama.

Istorija nije ništa drugo do beskonačni spisak ratova, pokolja, stradanja, i razaranja - kome to nije jasno, njemu u istoriji nije mesto, ili mu je mesto na istorijskoj margini - a umeće ovosvetskog življenja sastoji se u tome da se, istorijski predasi, relativno kratki periodi mira iskoriste za - hajde da posegnemo za eks-Ju terminologijom, pa da kažemo - „obnovu i izgradnju“, a ne za permanentno užasavanje nad za sva vremena završenim događajima iz prošlosti.

Na prostorima Balkana - i u još nekim sumračnim regijama ovoga sveta - ratovi nikada ne završavaju zato što za to ne postoji „politička volja“ lokalnih pseudoelita koje instinktivno osećaju da je masama najlakše vladati, tačnije manipulisati, pomoću raspirivanja istorijske poraženosti, ojađenosti, bombardovanosti i zaklanosti. Teško da je u novijoj istoriji neka zemlja (i narod) bila poraženija od Nemačke, koja je praktično bila sravnjena sa zemljom, ali joj je pošlo za rukom da u roku od 15 godina od načisto spržene zemlje ponovo postane velika ekonomska sila, za razliku od balkanskih državica koje za 20 godina nisu uspele da se usaglase šta se zapravo u Srebrenici dogodilo. Uzmimo drugi slučaj - Englesku, koja je tokom prvih godina Drugog svetskog rata bila neuporedivo bombardovanija od Srbije, ali koja od svoje bombardovanosti nije napravila opskurni nacionalni mit i koja je, takođe u rekordnom roku, ponovo postala velika ekonomska (i vojna) sila.

U mitovima - trajnom modusu vivendi balkanskih državica - vreme nikada ne prolazi, a reperne tačke mitološkog vremena su - umesto velikih uzleta u nauci i kulturi - veliki pokolji i velika (na ovom svetu neizbežna) nacionalna stradanja. Nije li kod nas - čak i u verovatno najprosperitetnijem periodu ovdašnjih naroda, onom jugoslovenskom - Drugi svetski rat, deliričnim recikliranjem pobeda i podsećanja na sedam ofanziva - potrajao sve dok nije izbio građanski i nisu li neprestano ovdašnja trvenja oko zločinstva i žrtvenosti u stvari priprema za sledeći rat. Koji neće izbiti dok ne izbije neki većeg formata. Koji, opet, imajući u vidu bujanje evropskih nacionalizama, lako može izbiti, a u kome će jedini pobednik biti - Lazanski.

(NIN)

( Svetislav Basara )