Milijarde van kontrole

Budžetska inspekcija, recimo, prosečno godišnje sprovede oko 40 kontrola (sasvim precizno - 38 u poslednjih pet godina). Ako se, međutim, ima u vidu da (prema podacima Uprave za trezor) u Srbiji postoji 12-13 hiljada korisnika budžeta čiji rad Inspekcija kontroliše, to znači da se godišnje provera obavi nad svega 0,2 odsto “subjekata budžetske kontrole”.

Ili, drugi podatak: od ukupnog broja sprovedenih kontrola Budžetska inspekcija u jednoj trećini slučajeva podnese “zahtev za procesuiranjem”, to jest podnese krivičnu ili prijavu za prekršaj, odnosno prestup.

S jedne strane, to nije malo i ukazuje da bi kontrolu trebalo pojačati, a sa druge - potpuno je nepoznato šta se sa ovim prijavama dešava: donese li sud nakon toga neku presudu i kakvu. Još je simptomatičnije da Budžetska inspekcija praktično nema načina da korisnike budžetskih sredstava (KBS) koji su nenamenski koristili sredstva natera da te pare vrate. Ona, naime, ima pravo da takvo rešenje izda, ali ako KBS po tom rešenju ne postupi - nikom ništa. Ministar finansija, kome Budžetska inspekcija organizaciono i pripada, ima široku skalu mogućnosti da KBS-ove na to primora (recimo tako što će im obustaviti dotok novca iz državne kase), ali on ta ovlašćenja uopšte ne koristi.

Izveštaj ne sadrži podatak kolika je vrednost postupaka kontrole potrošnje budžetskih sredstava, ali ako se uzme u obzir da država godišnje potroši oko 15 milijardi evra (blizu polovine ukupnog bruto domaćeg proizvoda Srbije), onda je jasno da je na Inspekciji velika odgovornost.

Sasvim suprotno toj odgovornosti nalazi se, međutim, njena realna pozicija. Prema sistematizaciji radnih mesta ovaj državni organ bi trebalo da ima 13 zaposlenih, trenutno ih ima devet, a prema predlogu reorganizacije trebalo bi da bude 50 zaposlenih. Povrh toga, piše u Savetovom izveštaju, Inspekcija pati i od nedostatka prostora i opreme za rad.

Nije, međutim, Budžetska inspekcija jedini državni organ koji ima posebno važan i osetljiv zadatak da kontroliše tokove novca, a koji ima problema s nedostatkom kako softvera, tako i hardvera, i u bukvalnom i u prenesenom značenju.

U sličnom položaju je i Državni revizor, čiji je posao vrlo sličan Budžetskoj inspekciji (on, naime, ne kontroliše samo potrošnju budžetskih sredstava nego celokupno poslovanje javnih ustanova). Protiv istih bolesti nije pelcovana ni ustanova koja se nalazi na kraju suprotnom od dve pomenute, tj. na ulazu para u državnu kasu; Poreska uprava se takođe suočava s manjkom i ljudi i opreme.

S druge strane, ako ovu mini analizu proširimo na (para)državne organe koji imaju raznorazne finansijske prerogative, kao što su (već ozloglašeni) Fond za razvoj, SIEPA (Agencija za promociju izvoza i strana ulaganja), Agencija za privatizaciju i slični, gde su se ogromne sume trošile “samo tako”, dolazimo do zaključka da država najmanje pažnje poklanja svojoj najvažnijoj delatnosti: održavanju finansijske transparentnosti, poštovanju ekonomskih pravila i očuvanju pravnog poretka.

I da je, kao što naslov ovog teksta kaže, još više milijardi van kontrole. Evra, a ne dinara.

( Mijat Lakićević )