Stabilnost, izbori i politika

Balkanske države su nestabilne, što je zapažanje koje nikoga ne iznenađuje. Zar nije uvek tako? Zapravo, sadašnja nestabilnost se donekle razlikuje od onih u poslednje dve i zapravo tri decenije. Iako se ne može reći da su dugoročni politički problemi rešeni, a i privredno nazadovanje nije zaustavljeno. Šta je, ipak, drugačije?

Glasa se. Ne samo da bi bili izabrani predstavnici i izvršne vlasti, već i da bi se razrešili sporovi oko legitimnosti vlasti, kad oni izbiju. A u ovom času legitimnost vlasti i politike koju sprovode sporna je gotovo u svim balkanskim državama. U nekim ranijim vremenima odgovor bi bio nađen u diktaturi jedne ili druge vrste. Imajući u vidu to istorijsko iskustvo, nije isključeno da se ponovo neće posegnuti za nekom vrstom autoritarizma. Ali, bar za sada, kada se zađe u ćorsokak razmišlja se o prevremenim ili redovnim izborima.

Verovatno trenutno najvažniji primer jeste politički spor u Makedoniji. Pošto se često mogu pročitati usputna poređenja sa ukrajinskom krizom legitimnosti, možda ima smisla ukazati na sličnosti i razlike da bi se videlo kako se takve krize razvijaju i razrešavaju. Dovoljno je uporediti ponašanje predsednika Ivanova i Janukoviča. Ovaj drugi je bio samouveren i u jednom času, kada je ocenio da protesti jenjavaju, odlučio je da pooštri zakone o okupljanju i da ih silom primeni. Dakle, da praktično razbije proteste.

Time je učinio nešto na šta je još Tomas Hobs ukazao. Naime, kada vlast primeni nasilje koje se ne smatra legitimnim, kojim se ugrožavaju prava pojedinaca, ona time napušta političko stanje ili bolje rečeno krši društveni ugovor na kojem se zasnivaju ustav i legitimnost vlasti i vraća se u prirodno stanje - u kojem odlučuje odnos snaga. Janukovič je taj spor izgubio na trgu i na ulicama.

Sa sličnim se problemom suočio i makedonski predsednik kada je amnestirao nekoliko desetina političara i drugih ljudi čiji su postupci, navodni postupci jer nisu ni stigli do početka pravnog postupka, bili razlog što su izbili masovni protesti. Tako da je ponovo takva odluka zapravo bila izazov za odmeravanje snaga. Naravno, reč je bila samo o upotrebi političke, a ne i fizičke sile, ali je problem legitimnosti isti. Tim se činom napušta pravo i prelazi se u prirodno stanje i onda je pitanje odnosa snaga. I pre neki dan predsednik Ivanov povukao je svoju odluku.

Sličnu je grešku bio na ivici da počini i predsednik crnogorske vlade Đukanović jer je takođe ocenio da su protesti pred gašenjem i upotrebio je silu da ih rasturi. Čime je pokrenuo političku krizu, ali je odustao od daljih nasilnih mera. Ona se odvija u Skupštini i dobiće svoje razrešenje na izborima, kao uostalom i ona u Makedoniji. U oba ova slučaja, za razliku od ukrajinskog, bilo je dovoljno razuma da se odustane od konačnog odmeravanja snaga na ulicama i sada se raspravlja, kao što je i uobičajeno, o uslovima pod kojima će se održati opšti izbori. To je način da se povrati uzdrmana legitimnost.

Može se, naravno, ići dalje u prošlost i prisetiti se odluka koje je donosio Milošević uz podršku mnogih u tadašnjoj beogradskoj i srpskoj javnosti, što sve nije nepoznato. Verovatno je glavna parola bila: “Prvo država, posle demokratija”. Tako da se smatralo da je sasvim na mestu da se na svaki način predodredi ishod izbora, kada jednom do njih bude došlo. Ta strategija da se odluke donesu, a potom se od glasača zahteva i očekuje potvrda na izborima, jeste bila na kraju razlog što je došlo do duboke krize legitimnosti, najpre 1996-1997, a potom konačno 2000, kada je i razrešena delimično na izborima, a delimično na ulici.

Tako da je, čini se, napravljen napredak u razumevanju dinamike političkih kriza i načina na koji se razrešavaju. Najnoviji slučaj jeste kriza hrvatske vlade. Opet vladajuća stranka HDZ rizikuje da sasvim izgubi legitimnost jer istrajava na merama i političkim rešenjima koja nemaju podršku u javnosti. Tako da se rizikuje pad u prirodno stanje, gde se silom vlasti negira ili odlaže obnova legitimnosti na, u ovom slučaju, prevremenim izborima. Pitanje je, kao i u drugim slučajevima, u kojem će se času razumeti da je potrebno proveriti volju glasača.

Na celom prostoru Bosna i Hercegovina su zaseban slučaj zato što je u toj zemlji teško proveriti legitimnost vlasti na izborima. Ovo je jednim delom posledica ustavnog rešenja, a jednim delom ne pomaže mešanje iz susedstva. U slučaju Bosne i Hercegovine ono je deo stanja stvari, što nije uobičajeno. No, to je primer koji se može uopštiti.

Naime, u zemljama u kojima se sporovi rešavaju izborima krize legitimnosti mogu da budu ozbiljne, ali nema osnova za većom političkom ili drugom intervencijom spolja. U periodu od kraja osamdesetih godina prošlog veka do 2006. i 2008. sporovi se na jugoslovenskom prostoru nisu rešavali demokratski i izborima, pa je jedna ili druga vrsta međunarodne intervencije bila neizbežna. Jer, opet, kad se iz političkog pređe u prirodno stanje teško je bilo kome osporiti legitimni interes mešanja.

To više, bar za sada, nije slučaj na Balkanu jer se teški unutrašnji sporovi na kraju ipak rešavaju izborima. Veoma često može se pročitati upravo suprotna ocena - da je sve i dalje isto i da se odluke donose u jednom ili drugom centru moći izvan Balkana. Ali, to nije tačno sve dok su izbori u dovoljnoj meri slobodni i pravični. Međunarodni interes za razvoj krize bilo gde predvidiv je i razumljiv, ali vlasti rizikuju da bude i odlučujući ukoliko ne pristanu da iz prirodnog pređu u političko stanje prepuštajući izbor vlasti i politike glasačima.

(Novi magazin)

( Vladimir Gligorov )