Zbogom proletarijatu

U socijalizmu, mnogi su se hvalili kako „ne mogu tako malo da ih plate, koliko malo oni mogu da rade”. A onda je došla „tranzicija” i sa njom novo pravilo: „nema tih para za koje ja neću da radim”. Kad imam priliku da radim. Iako se kod nas još radije koristi „čekam posao”, umesto „tražim posao”, većina ipak prihvata svaku priliku da se zaposli.

A ta prilika će danas verovatnije biti neki honorarni, privremeni ili povremeni, sa ugovorom na određeno vreme, a sve češće i bez bilo kakvog papira, dakle „neprijavljen”, odnosno „na crno”. I za bednu platu.

Ako je za utehu, to nije samo rezultat našeg još nezavršenog putovanja iz socijalizma u kapitalizam, već jedan globalni proces koji je dobio svoje ime, koje se ovde zasad retko pominje, ali se i te kako dobro oseća.

To je „prekarijat” i iz njega izvedena „prekarizacija”, što su pojmovi koji su u Evropi u opticaju još od 80-ih, ali u punom značenju korišćeni tek u ovom veku, a koji opisuju sve vrste neizvesnog i nesigurnog zaposlenja.

Po definiciji Međunarodne organizacije rada, „prekarni rad” je „radni odnos u kojem ne postoji sigurnost zaposlenja, koja se smatra osnovnim elementom ugovora o radu”.

Međunarodna federacija metalaca predložila je pak nešto detaljniji opis, po kojem je prekarni rad „rezultat prakse poslodavaca da svoju stalnu radnu snagu svedu na minimum, da maksimiziraju svoju fleksibilnost i rizik prebace na zaposlene. Rezultat su nestalna, privremena, povremena, nesigurna i zavisna radna mesta, na kojima radnici nemaju ni zakonsku ni socijalnu zaštitu”.

Britanski ekonomista Gaj Standing, vodeći teoretičar i ideolog „prekarijata”, smatra ga „opasnom novom klasom” (naslov njegove knjige objavljene 2011), i iznosi da ovoj socijalnoj grupi pripadaju imigranti, mladi obrazovani ljudi (pripadnici postsocijalističke i posthladnoratovske „ipsilon generacije”) i oni koji su izvan stare industrijske radničke klase.

Za Miroslava Ružicu, našeg eksperta za uporedne socijalne politike sa međunarodnom reputacijom (konsultant Svetske banke i Fondacije „Hajnrih Bel”, između ostalog), prekarijat u evropskom prostoru čine tri osnovne grupe.

U prvoj su gubitnici iz kruga klasične radničke klase koji ostaju bez posla zbog tehnologije, deindustrijalizacije ili transfera proizvodnje u zemlje u razvoju, pa su prinuđeni da se sele u servisnu ekonomiju. Drugu čine oni koji nesigurnost prihvataju zato što nemaju alternativu - migranti i oni bez obrazovanja i kvalifikacija - dok su u trećoj obrazovani, a posebno mladi profesionalci koji su frustrirani sopstvenim životnim statusom i izgledima.

Studija Prekarna zaposlenost u Evropi koju je pod pokroviteljstvom Instituta Rener - političke akademije austrijskog socijaldemokratskog pokreta - 2014. uradila grupa mladih istraživača, ukazuje da je prekarijat rezultat „komodifikacije rada”, njegovog pretvaranja u „faktor proizvodnje”, kao što su sirovine ili komponente.

Rad time gubi svoj socijalni kontekst i radnik postaje „dobavljač” koji je, kao i svaki drugi, angažovan po principu što jeftiniji, to profitabilniji - i kome se u svakom momentu može otkazati. Iz toga je proistekao radni odnos koji po volji poslodavca može da prestane u svakom momentu. Radno vreme i opis posla su takođe promenljivi po istom principu, plata je „minimalac” ili čak i niža, nema napredovanja, a nema ni nekad standardnih prava na bolovanje, slobodne dane u određenim životnim situacijama, pa ni godišnjeg odmora.

A što je najgore, ova vrsta radnog odnosa je „nova normalnost”.

Stending smatra da je ova vrsta nestabilnosti danas srž globalnog kapitalizma, koja je začeta u glavama grupe ekonomista krajem sedamdesetih godina prošlog veka, potom nazvanih „neoliberalima”, koji su smatrali da država sa svojim planiranjem i regulativom sputava ekonomiju, te da je zbog toga, naročito u Evropi, neophodno da se demontiraju elementi „socijalne države”, u sistem ugrađeni posle II svetskog rata, i time stvore preduslovi za ekonomski razmah.

Jedna od preporuka neoliberala bila je i da je neophodno uvođenje „fleksibilnog tržišta rada”, kako bi se sprečilo da korporacije ulažu tamo gde je radna snaga jeftinija. U praksi to je značilo sve ono što se i danas događa pred našim očima: sistematsko povećanje nesigurnosti radnog mesta, kao cene koja se mora platiti da se privuku investitori.

Ovu analizu i prognozu spremno prihvataju političari poput Margaret Tačer i Ronalda Regana. Rezultat jeste bio početno ubrzanje ekonomskog rasta, ali i „kolateralna šteta” u vidu drastičnog porasta ekonomskih i društvenih nejednakosti u poslednje tri decenije, u svim zapadnim ekonomijama.

Uvođenje „fleksibilnosti” na tržište rada nije međutim zaustavilo globalizaciju - izmeštanje kompletnih radnih procesa u Kinu i druge azijske ekonomije u razvoju, gde je cena rada bila drastično niža.

Korporacije su od toga profitirale, ali je prosperitet „plavih mantila”, proizvodnih radnika u zapadnim ekonomijama, počeo da stagnira i opada, dok su se nove generacije, a naročito mladi bez univerzitetskog obrazovanja, suočile sa činjenicom da za njih nema sigurnog i stalnog posla. Stiglo se i do situacije da su u Americi, na primer, oni ispod 30 godina siromašniji nego penzioneri, dok u Britaniji penzije rastu tri puta brže od prihoda mladih.

Kod nas se fenomen prekarijata, ocenjuje Miroslav Ružica, „prelio iz Evrope”, gde je (na nivou EU) „atipično zaposlen” (na određeno ili skraćeno radno vreme ili samozaposlen) svaki drugi (51 odsto) radnik.

Zanimljivo je da „prekarni”, nesigurni rad, odnosni donošenje „fleksibilnih zakona o radu” zagovara i čuvena „Trojka” - Evropska komisija, Evropska centralna banka i MMF - kao ključni elemenat strategije za ozdravljenje ekonomija sa evropske periferije (uključujući i našu - mi smo, usvajanjem novog Zakona o radu, već legli na ovu rudu).

Na „fleksibilnost” je nedavno pristala i Francuska, gde su levičari sredinom aprila u Parizu razbijali izloge, u znak protesta zbog predloga novog zakona o radu socijaliste Olanda, smatrajući da se njime napuštaju teško stečena radnička prava.

Andre Gorc je pre tri i po decenije napisao kultnu knjigu Zbogom proleterijatu, argumentujući da zbog promena koje su donele nauka i tehnologija, radnička klasa nije više u ulozi barjaktara revolucije. Izneo je i uverenje da će porast automatizacije dovesti do „oslobađanja rada”.

Standing danas, u svojoj Povelji prekarijata, tvrdi da je proleterijat - sa stabilnim ugovorima o radu na neodređeno vreme, regulisanim socijalnim pravima - bio mnogo povlašćeniji od današnjih pripadnika prekarijata, kao „klase u nastajanju”. Dete neoliberalizma i globalizacije sve je stasitije.

Po Standingu, u današnjem kontekstu, kada multinacionalni kapital želi fleksibilne, odnosno nesigurne radnike i može da ih obezbedi bilo gde u svetu, mali su izgledi da se nešto u ovom pogledu promeni.

Za tako nešto neophodan je alternativni pristup, nešto što je poslednjih meseci u Evropi stidljivo stavljeno na dnevni red: neka vrsta radikalne socijalne reforme koja bi finansijsku sigurnost obezbedila kao univerzalno građansko pravo.

(Politika)

( Milan Mišić )