Fascinacija zločinom

Nema utakmice i takmičenja u pjevanju ili kakvom sportu koje kod ljudi u Crnoj Gori može da izazove ushićenje ravno onom kad zapucaju ljudi jedni na druge. I muškome i ženskome se digne pritisak na ovu vijest. Može se ta vijest svrstati u neku vrstu nakaradne radosti, koja posebno odjekne, kao kad se nekome puca u glavu. Nikako snajperom, ne pali se masa na profesionalna ubistva, to im je daleko, već se pali na ono što oni mogu da urade u jednom trenutku, a to je da ispale hitac iz blizine čovjeku u glavu, da ne promaše kojim slučajem, to je njihov zicer, njihov perverzni i bolesni san. Bolesno je koliko ljudi se diči poznanstvima i dubokim prijateljstvom sa ubicama. Svi mrtvi-ladni.

Baš kao da su za takvo ubistvo potrebna posebna muda, a nisu, i izmiče iz vida da je za to potreban nedostatak mozga, skrupula, kulture, obrazovanja i gram ljudskosti, za ubistvo čovjeka. Što je ubica, a mora biti govno?! Svi će se složiti da je to užasan i neljudski čin, zločin, ali niko neće priznati odakle ushićenje i oduševljenje. Siguran sam da oči i srce mnogim zaigraju kad čuju neku takvu strašnu vijest.

Adrenalin skače da se doznaju detalji, ko je na koga potegao pištolj, ko je kome što rekao i kako se sve odigralo, po mogućnosti što strašnije, pa makar i varoš dodavala detalje po slobodnoj volji.

Fascinacija zločinom nije zločin, iako i „malo zlo je zlo“, ali tu saučesništva nema. Ima naslade. Ljudi se hrane nesrećom i ona postaje jedan od glavnih pogonskih goriva pojedinaca koji diktiraju ritam grada.

Previše ljudi koji spadaju silom prilika u elitu imaju ili su već iskoristili svoj ubilački poriv. Sa poštovanjem se priča o nekome ko je odležao desetku, ko je čamio u Spužu deset godina. Kad sam se pitao čemu toliko prestupa i zašto neki ljudi konstantno prave probleme i na kraju opet završe u Spužu, moj drug mi je odgovorio kontra pitanjem: „Možda im se sviđa tamo“. Nema tu ironije, a to je čak i ozbiljno promišljanje i detektovanje velikog našeg problema o kojem se ćuti.

Opasni tipovi obožavaju da prave probleme i na kraju završe u zatvoru. Tamo su pod kontrolom, nadgledaju ih, naređuje im se. Imaju siguran i planiran obrok, okruženi su sebi sličnima i imaju priliku da bilduju i pričaju iste priče, preuveličavaju. Dakle, ti ljudi vole da se podređuju, životinjski se odnose prema hrani, i ono što je važno, možda i podsvjesno im je draže da su okruženi mužjacima nego da svako veče liježu pored svoje supruge. Možda bi oni isti dizali po stotinu puta stotinu kila u Spužu nego se jednu noć popeli na ženu sa uživanjem. Zato će i napraviti problem da bi bili na sigurnom, da bi stekli imidž koji će im obezbijediti odsustvo etikete homoseklualca, iako će oštriti penis u ćošku ćelije i možda misleći na kolegu iz susjedne ćelije koji ima ljepši biceps od njegovog, a pred sobom držeći Severinin poster, eto, radi naroda.

Ozbiljan psihoterapeut bi u Crnoj Gori imao priliku da konstatuje bezbroj društvenih anomalija, proizišlih iz obijesti elite i naroda koji ta usrana elita determiniše. Elita determiniše svako društvo, i kako oni igraju narod se ponaša i talasa. Mi nemamo elitu, ali zato imamo kriminalce, i u kafićima i u parlamentu, i u vladajućoj partiji ih ima za izvoz, a onda kopije krenu da se dokazuju i ispoljavaju kompleks, i svi se trgnu kad se čuje vijest. Pištolji su jeftini. Većina je fascinirana zlom usled nedostatka posla i ljubavi. Uh, ta riječ ljubav u Crnoj Gori može da se nađe samo u oglasima. Posla nema ni tamo.

( Đuro Radosavović )