Kretenke

Pokušavam da saberem utiske. U dvije nedjelje otkako nisam bilježio svoje „zapise iz Porajnja“ mnogo toga se izdešavalo i u tri zemlje u kojima sam na neki način kod kuće (Srbija, Bosna i Crna Gora) i u zemljama s kojima sam povezan porodičnom istorijom (Hrvatska u kojoj mi je rođena majka) ali i u zemlji u kojoj živim.

Zatvorim li oči, na unutrašnjem projekcionom platnu iskrsne jedna jedina slika: Fantomka!

U pozadini jedni viču: „Lopove“, a odgovara im naočit delija sa „Bravo, kreteni“.

Mada je Njemačka desetak puta veća od Srbije, a 160 puta od Crne Gore, meni pred oči ne iskrsava lice Angele Merkel i ne sjećam se ni jedne fraze iz ovdašnjih izvještaja o debati u Bundestagu tako jasno kao što unutrašnjim okom vidim beogradsku fantomku, a unutrašnjim uvom čujem podgoričku polemiku vlasti i opozicije.

I šta ću sada s tim?

Na moju sreću nisam do sada često sretao ljude koji lica obezličavaju parčem crne tkanine na kojoj su prorezi za oči. Ljudi koji sakrivaju lik obično imaju neki gadan belaj na umu.

Tako i u Beogradu. Odlučila neka ekipa da ruši tobože bespravno sagrađeno (kad bi krenuli da ruše sve što je zaista bespravno podignuto ili “podmazano”, Beograd bi izgledao gore nego poslije sva tri bombardovanja, njemačkog, savezničkog i onog iz 1999.).

Dakle, okupila se anonimna ekipa i krenula da ruši usred noći, buldožerom. Da legitimiše građane. Da ih zatvara. I vidi čuda! Paradržava je efikasnija i jača od spore pravde i još sporije pravne države. To što godinama ne može boginja Justicija zavezanih očiju, mogu preko noći tipovi pod fantomkama sa prorezom za oči.

Suveren je onaj ko može da uvede vanredno stanje, kaže Karl Šmit, teoretičar države i prava, ali i ikona svakolike desnice (jer je bio sklon nacizmu). Sudeći po vanrednom stanju u beogradskoj Savamali dotične noći, po odsustvu policije i po docnijim odgovorima srpskih političara u stilu “nisam odavle”, suverenost su te noći preuzeli tipovi pod fantomkama, a državni monopol sile i ostale trice, ostaju fraze za lakovjerne. Ili je, pak, država preko tajnoslužbaških veza tek imala pokaznu vježbu mimo zakona? Kako god, Beograd na vodi je dobio svoju paravojsku. Aleksandar Vučić je lični staratelj svih tajnih službi. Ne znam šta je gore: da ne zna ko je pod fantomkama ili da zna, a neće da kaže.

Tako je virtuelni Beograd na vodi intervencijom paramilicije izuzet iz klimave suverenosti Republike Srbije i uključen u eksteritorijalne posjede nepoznatih gospodara.

Međutim, poruka je mnogo ozbiljnija. Svako ko se ne ponaša u skladu sa pravilima koje je ustanovila partokratijska elita može se suočiti sa fantomkom. Sve to sada izgleda kao loša reciklaža devedesetih - na proevropski način.

Da ne zaboravim iskričenje u podgoričkom parlamentu. Niko me ne pita, ali bih ipak da ponudim rješenje! Agresivno dinaroidno jezgro sučeljenih protagonista, nevješto premazano demokratskim briljantinom, mogli bismo prekriti - fantomkom.

Zamislite, iza parlamentarne pozornice navuku fantomke po jedan predstavnik pozicije i opozicije.

Izađu za govornicu. Pa počnu da urlaju: Lopove! Kretenu!

A onda se, kada dovrše vrijeđanje, pljuvanje, pa - što da ne - i tuču, sve iznese na tajno glasanje. Možeš da biraš desnog ili lijevog maskiranog tipa, a tu zloguku fantomku bismo za ove potrebe prekrstili u kretenku. Pobijedio bi veći siledžija, maštovitiji psovač, bahatiji egoman.

Ali bi, zbog fantomki, pardon, kretenki, crnogorska politika konačno bila u stanju da obezbijedi korektnu političku utakmicu. U njoj bi prođu imale isključivo nama omiljene osobine političara, nezavisno od akumulacije bogatstva, moći ili od porijekla.

Pobjednik bi dobio mandat. I tek tada bi skinuo fantomku. Kretenku.

Svi bez razlike, skloni poziciji ili opoziciji, bili bi zgranuti: “Jebote, baš sam kreten, za koga sam glasao?!”

Ali to je demokratija. Ako bi se Crnoj Gori posrećilo, kretenka bi mogla da bude i izvozni brend za komšiluk.

Tako bi se možda i u Beogradu, nakon uspješnog uvoza iz Podgorice, pretvaranjem fantomke u kretenku i njenom intronacijom u Skupštini, elementi paradržave vratili u krilo tranzicione parlamentarne demokratije. Koja ih je stvorila, ali sada nikako da skonta otkud oni tu.

( Dragoslav Dedović )