Pohvala izdaje

U odgovornom tekstu „Patriotsko novinarstvo, opasna iluzija“ (15. april), Boško Jakšić je problematizovao staru podelu na nacionalne izdajnike i „izdajnike“. Gde smo danas? Onomad je u Centru za kulturnu dekontaminaciju održana promocija dve afirmativne knjige o jugoslovenstvu dr Dragana Markovine, istoričara koji je nedavno izbačen sa Pravnog fakulteta u Splitu. Pred prepunom salom govorili su Dubravka Stojanović, Branka Prpa, Viktor Ivančić i autor. Splićani Markovina i Ivančić su govorili otvoreno i kritički o hrvatskom nacionalizmu, onako kako inače govore i kod kuće. Nije bilo diplomatije one vrste da se o hrvatskom šovinizmu govori oštrije u Beogradu nego u Splitu. Ne, nego jednako oštro, o čemu svedoče pisani radovi pomenutih Splićana. U centru Beograda hrvatska „izdaja“ je demonstrirana na pravi način.

Ima i u Srbiji tribina na kojima se čuje reč sličnih srpskih „izdajnika“. A ima ih, ne samo otuda što je u Beogradu lakše braniti jugoslovenstvo nego u Splitu. Reč je o važnijem semantičko-političkom problemu.

Treba obrnuti smisao nekih emotivnih borbenih pojmova koji kriju interese. Prevrednovati pojam nacionalnog izdajnika. Kritički patriotizam pomenutih Splićana jeste „izdaja“, a slepi patriotizam onih koji viču da je moja nacija najveća žrtva i da je uvek u pravu jeste prava izdaja.

Prva miri, druga zavađa i širi mržnju. Ako po zakonima moralne simetrije neko iz Srbije ima pravo da kritikuje hrvatski šovinizam samo onda ako se dokazao u kritici vlastitog, da li naš vek još uvek traži retoričke štitnike Kominterne? Nije li već postalo anahrono upozorenje „najpre počisti ispred svoje kuće“! Nažalost, još nije.

Građanski rat sećanja u regionu opet tutnji, pa je rečena simetrija potrebna kao nužna samorefleksija, a ne kao pragmatični autošovinizam. Nužna je zato što nema kulture „izdaje“ Premda ima pojedinačnih „izdajnika“, nema sistematski organizovane „izdaje“, tj. kritike vlastitog slepog patriotizma koja bi stizala odozgo. Možda i zato što nema dosledne levice koja bi nametala ovo mišljenje, pa se čuju samo „izdajnički“ glasovi odozdo.

Od desnice ovu „izdaju“ niko i ne očekuje. Međutim, kada bi postojao snažan pritisak odozgo ovakvi „izdajnici“ bi lako bili pretvoreni u patriote bez navodnika. Dakle, nije dovoljna pojedinačna, potrebna je sistematska „izdaja“ na svim stranama kao estetika otpora šovinizmu. Zato treba okrenuti list. A to znači razdvajati nacionalna oslobađanja od nacionalnih osvajanja i palanačku nacionalnu samodovoljnost od kritičkog nacionalnog ponosa. Otvoreno i bez balansiranja.

Ne diplomatski, npr. srbovati na dve strane, da bi se tek na trećoj u jednoj rečenici reklo nešto stidljivo i kritički i na račun Srba, nego izlaziti bez retoričkog štitnika, pa u Beogradu „izdavati“ srpski „patriotizam“, kao što to čine pomenuti Splićani na svojoj rivi. Još više od toga, treba razvijati „izdajničku“ kulturu višeg reda koja će dekonstruisati svaki šovinizam koji se predstavlja kao patriotizam, a u realnosti jeste zapravo jalova slepa pohvala svega prosečnog kod roda svog. Navodnici u ovom tekstu nisu gola interpunkcija nego simbolički deo njegovog smisla.

Politika

( Todor Kuljić )