neko drugi
Dan kada je rokenrol umro. Od stida
Dakle, može se razumeti kada rokeri popuste pod teretom godina i željom da pobegnu sa margine i najzad postanu uvaženi članovi društva
U trenutku kad ovaj tekst bude pod svetlošću reflektora vaskolike domaće javnosti, istinski reflektori na velikom rok koncertu koji je označio ponovni, posle decenijske pauze, početak rada “Sportskog centra Tašmajdan”, već će biti odavno pogašeni. Tim povodom gradonačelnik Beograda Siniša Mali je poznatim srpskim rok b(r)endovima uručio specijalne plakete. Priznanja su dobili: Riblja čorba, Galija, Van Gog, Piloti, Električni orgazam, Ju grupa i Point blank.
Kada je pre pet godina, sad već odavno bivša vlast, započinjala rekonstrukciju kultnog mesta beogradske omladine - svedoka istorije: od sportskih takmičenja i koride, preko Višnje na Tašmajdanu, do Tine Tarner i Krvi, znoja i suza - nije ni slutila da će ono tako divno poslužiti aktuelnoj vlasti za još jedan udarac u pleksus ionako oslabele opozicije. I to posle udarca gonga, tj. u času predizborne šutnje.
Ali ni rokeri nisu slutili, pa nisu ni osetili, da će biti tako grubo izmanipulisani, pa su naivno, valjda kao večita deca, potrčali u susret lilihipu. A nije tako uvek bilo. Pre neku deceniju, naime, rokeri su se etablirali kao neki glas otpora tadašnjem režimu, tj. kao neki glas „građanske” Srbije, za razliku od one „ruralne”, kojom su dominirali narodnjaci. Sada je izgleda ta „linija podele” nestala.
Ne mora to biti ništa loše, naprotiv. Uostalom, i ona ondašnja je u dobroj meri bila veštačka, kao što se i podela na građansku i ruralnu Srbiju pokazala neistinitom i „neiskrenom”. Iz „kruga dvojke” je naime lansirana narodnjačka politika „gunja i opanaka”, a ne sa „Zlatibore pitaj Taru” proplanaka.
Nikada nisam verovao u neku prevratničku ili subverzivnu ulogu umetnosti, pa ni muzike, u društvu. Niti mislim da ona treba da ima takvu funkciju. Ona je više pokazatelj i katalizator, nego lider promena.
Čak i kad je „avangardna”. Upravo je sudbina rokenrola to najbolje pokazala.
Dakle, može se razumeti kada rokeri popuste pod teretom godina i željom da pobegnu sa margine i najzad postanu uvaženi članovi društva. Uostalom, ni akademici se nisu ustručavali da poture sede glave pod lovorove vence sa kojih samo što nije krv prokapala. Nije dakle lako odoleti tom iskušenju i kamen će lako da baci samo onaj ko tom izazovu nije bio izložen.
Ali opet, sa druge strane, čovek se nekako nada da će neki idoli bar minimum osećaja za trag u vremenu uvek sačuvati. I da će neko reći: drago nam je zbog Tašmajdana, ali pomerite proslavu nekoliko dana. Makar dok prođu izbori. Tako bi uradili stari rokeri.
( Mijat Lakićević )