Tanka crvena linija

Predsednik Srbije je boravio u Moskvi, a tamo je otišao preventivno očaran Putinom. Njegove emotivne impresije nadvladale su političku odmerenost, te je Tomislav Nikolić ganuto saopštio javnosti da pred neprikosnovenim gospodarem Rusije nema nikakvih tajni.

To bi moglo da bude jako dirljivo da moskovski domaćin nije pokazao svoju poznatu bratsku uzdržanost. Jakom rukom držao je gosta na pristojnom odstojanju, tako da nije bilo ni pokušaja ljubljenja. Ni jednom, a o tri puta da ne govorimo. Ali, šta uopšte znači gubitak svih ličnih (i državnih) tajni pred Putinom? Možda ezopovsko kazivanje o specijalnoj vrsti bliskosti, koja se ne meri ni sa čim drugim. Pa u takvim relacijama tajne i nemaju funkciju.

Moguće da je poseta Moskvi imala dva cilja: da se pokaže kako se od Rusije nismo udaljili, naprotiv! I da se uspostavi balans na srpskoj klackalici. Dakle, ni Istok ni Zapad, odnosno i jedno i drugo, ako se može, i ako i jedni i drugi dopuste nama i jedne i druge. Gde je crvena linija približavanja, ne odlučujemo mi.

Uostalom, naše balansiranje između dve sile određeno je, pre svega, militarnim okolnostima. Svoju spoljnu politiku Srbija vodi kako mora. Drugo je pitanje da li ume da se snađe između sistemske dezorijentacije i nove varijante nesvrstanosti. A to će reći da na sve strane, od velikih i malih uzmemo po nešto ako daju, ali nikada i nigde sve. Da ne pripadamo nigde gde ne moramo, dok ne razumemo da negde moramo.

Onaj sporazum o statusu vojnika alijanse u Srbiji Moskva nije primila blagonaklono. Ali, poruka je bila: dobro, može i to, ali nikako u NATO! U isto vreme simbolično je tražen recipročan status za poziciju Rusije u onom niškom centru. Iz vlade se uvek odgovara da je Srbija neutralna i da će takva i ostati.

I sad, malo o toj neutralnosti. Poziciju države ne određuje njena samodefinicija, nego ono što ona zaista jeste. A sumnje u neutralnost Srbije daleko su ozbiljnije od stava da je ona u stanju da ostane izvan neodbranjivih uticaja. Srbija ne kontroliše teritoriju koju smatra svojim delom, na njoj nema ni vojske, ni policije, ni bilo kakvog prisustva države. Srbija, dakle, već godinama ne zna gde su joj granice, i na kom nivou spoznaje svoj teritorijalni integritet. Bez toga se ne može govoriti o punom suverenitetu, pa ni o neutralnosti.

Lako možemo da donesemo odluku da ne pripadamo nikome, ali ako je neko odlučio da naša teritorija ne pripada nama, nema neutralnosti. Na ovom nivou naše temeljne spoljnopolitičke konfuzije, moramo se opredeliti između onih koji su nam teritoriju oteli i onih koji nam ne mogu pomoći da je vratimo.

Tu već nastaju sudnje muke, i rešavanje zagonetke koja je na duže staze nerešiva. I zbog toga premijer traži saveznike vodeći se za nekim nedovoljno dobro definisanim interesima, a predsednik od svih aduta angažuje uglavnom svoje vrele emocije. Saveznici premijera i predsednika izgleda nisu isti, mada oni to mogu da obrazlože uspostavljanjem ravnoteže.

U traganju za saveznicima koji nas neće samo tapšati po ramenu i pružati samo blaženu verbalnu podršku, Srbija se ne snalazi najbolje. Umesto rafiniranih traganja za najboljom stazom, potezi ovdašnjih lidera su prečesto nagli: skokovito približavanje alijansi na jednoj, i skrušeno pravdanje „bratskoj“ strani. U senci bezuspešnog traganja za saveznicima, nalazi se drama o militarnim standardima. Hoćemo li se opredeliti za zapadnu ili istočnu tehnologiju, budući da smo u sferi modernih borbenih sistema već davno u praistoriji. Verovatno ni za jednu ni za drugu, jer para nema, a nema ni naznaka da će ih biti. Tabloidna priča o „migovima“ i „suhojima“ davno je zataškana.

Jedino nam Putin beše poklonio neke akumulatore za borbene letelice. Mada se kasnije ispostavilo da smo to imali, ali ih neki zamajani magacioner beše zaturio. Niko, pa ni braća ništa ne daju džaba. Uvenula je i afera sa hrvatskim raketnim sistemom srednjeg dometa. Susedi su imali nekakve rampe, ali im njihova braća ne dadoše projektile. Iz istog razloga - ni oni nemaju dovoljno kuna.

Opšte vojničko siromaštvo ne znači kraj svađa na Balkanu. Što je više bede, retorika je sve zapaljivija. Što je više Vučić okrenut Zapadu, naprednjačka populacija ljubi Kremlj, ali ne i Nikolića. Ta disperzija različitih i nemogućih osećanja lako se može očitati i na novim izbornim listama vladajuće stranke. Neki bivši generali su otpali, ali su tamo stigli civilni militanti.

Na koji će način vlada, ako je ponovo bude formirao Vučić, krenuti dobrim putem između dve, uglavnom neugodne mogućnosti? I jesu li Tomina obećanja dovoljna da smire Putina? Ako ipak nisu, Nikolić ima još tajni, koje sme da kaže samo njemu.

(Politika)

( Ljubodrag Stojadinović )