Srećna zemlja

Crna Gora je srećna zemlja jer nema stalni već povremeni kapacitet da proizvede negativne naslove u svetskim medijima. Ali je i nesrećna, jer nije dovoljno da ne proizvodi loše vesti.

Crna Gora je srećna zemlja. Sudeći po minimalnom prisustvu Crne Gore u agencijskim vestima. Odnosno njenom odsustvu sa globalne medijske agende. Početkom marta svet se bavi sobom, a ne Crnom Gorom, što na Balkanu, odavno obolelom od „viška istorije“ dođe kao indirektna potvrda o sreći i zdravlju.

Najavljivalo se trećerazrednim agencijskim beleškama da će nemački predsednik da primi akreditive diplomata iz Sejšela, Crne Gore i Nigera. Foto-termin na koji niko neće otići osim zvanično naručenih fotografa. Poneko spomene i „alternativnu rutu” za izbeglice preko Albanije, Crne Gore, ako se ljudi iz uskog grla na grčko-makedonskoj granici kapilarno rašire u potrazi za rupom u žici. Pošto ta alternative nije proradila, interesovanje je spekulativne prirode. Niko osim mene i nekoliko zagriženih crnogorskih teniskih fanova neće nikad saznati da je Danka Kovinić izgubila u meksičkom Montereju.

Ipak, pretraga već pomalo bajatih vesti ponekad se isplati. Jedan od dva gradska dnevna lista iz Ahena početkom marta je objavio izveštaj jedne nemačke novinske agencije o Budvi kao turističkoj destinaciji, po nazivom „ Prirodna blaga, promenade i graditeljski gresi“.

Tu saznajemo da je Crna Gora manja od najsevernije nemačke pokrajine Šlezvig-Holštajna, da je jezik stanovništva srpski, a da se spremnost na engleski može očekivati u turističkim centrima, ali ne i u unutrašnjosti zemlje.

U samoj reportaži saznajemo da crnogorski vozač autobusa za Budvu voli Gocu Tržan i da zarađuje 500 evra mesečno. Da čempresi podsećaju na Toskanu, a ne na Balkan. Onda slede opšta mesta o ćevapčićima i svetskoj kulturnoj baštini. Spomenuti su i „hoteli-bunkeri“ iz šezdesetih i sedamdesetih, koji ponekom „vređaju oči“. Uz to i gradnja džinovskih naselja na hridima iznad mora. „Dok su mnogi gradovi Evrope naučili kako da zaštite svoje kulturno nasleđe, te kako da ne unakaze krajolik, zaštita čovekove okoline je u Crnoj Gori tek na početku“. Spominje se i Skadarsko jezero i Sea Dance Festival. Sve u svemu, božija lepota, socijalističko nasleđe, pomalo svetskih začina i tranziciona arhitektura.

Šta bih, da sam rođeni Nemac, pomislio o svemu tome, ne saznavši ništa ni o korupciji, ni o oskudnim medijskim slobodama, ni o sve bolje ispunjenim pristupnim kriterijima?

Svideo bi mi se prizvuk „toskanski“ u slici sa čempresima. I ćevapčići, svakako. Graditeljski gresi i nemar prema prirodnoj okolini, kao i prema sopstvenom kulturnom i prirodnom nasleđu registrovao bih kao ozbiljne argumente protiv mog boravka na Budvanskoj rivijeri. Jer, kad bih otišao tamo, osetio bih se saučesnikom u stvari koju ne odobravam.

Crna Gora je srećna zemlja jer nema stalni već povremeni kapacitet da proizvede negativne naslove u svetskim medijima. Ali je i nesrećna, jer nije dovoljno da ne proizvodi loše vesti. Mora da se pretvori u dobru vest koja ne bi bila rezultat spinovanja već činjeničnog stanja.

( Dragoslav Dedović )