Stvarni svijet je surov, da ni alkohol ne pomaže
Dok sam pisao roman, uživao sam. Ali, osjećao sam i kada nešto krene naopako ili je bez strasti. Ja sam veliki fan miksologije (umjetnosti koktela), tako da sam uključio recepte pića koje moj lik uzima...
“Gorki gutljaj”, roman meksičkog pisca Fransiska Herarda Hagenbeka je detektivska priča, sa stvarnom pozadinom koja se odvija na snimanju filma “Noć iguana” uz prisustvo najvećih svjetskih filmskih zvijezda. Detektiv Sani Paskal, “čuvar” filmskih zvijezda je mislio da je dobio lak posao na rajskoj plaži u Meksiku sa mnogobrojnim barovima, dobrim talasima za surf... Ali ništa nije jednostavno kada je riječ o dugonogoj Avi Gardner, naizgled bezazlenoj Sju Lajon, pijanom Ričardu Bartonu i njegovoj novoj ljubavi Elizabet Tejlor. Borba glumačkih sujeta nije dovoljno zabavna Džonu Hjustonu, režiseru. Da bi je začinio poklanja glumcima zlatne revolvere sa po pet srebrnih metaka, “da se međusobno poubijaju ako baš hoće“. Kao što se i moglo očekivati, neko gine. Sani Paskal mora da drži na uzdi ucjenjivače, kradljivce, ubice, glumce, reditelja i tehničku ekipu. I uz sve to hladnokrvno ispija koktele, pokušavajući da ostane spokojan i - živ...
Za roman “Gorki gutljaj” Hagenbek je 2006. godine dobio meksičku nacionalnu nagradu “Una vuelta de tuerca” za najbolji krimi roman.
Fransisko Herardo Hagenbek rođen je u Meksiku 1965. Radio je u muzejima i na televiziji, a onda se latio pisanja i izdavanja stripova. Koautor je stripova “Crimson” i autor stripa “Alternations”, a 2002. napisao je jednu epizodu “Supermena” kao jedini Meksikanac koji je doživio tu čast. Živi u Puerto Valjarti, odakle je i govorio za Vijesti.
- Šta vas je podstaklo na pisanje romana “Gorki gutljaj”?
- “Gorki gutljaj” je ljubavno pismo staromodnim noir romanima iz 40-ih. Posebno, radu velikog pisca Rejmonda Čendlera. On je imao jedinstven glas i stil. Ne samo za pejzaž Los Anđelesa u predratnom vremenu, već i za likove koji paradiraju na stranicama, živopisne i ugodne. Pokušaj da se zadrži taj osjećaj, uhvati isti ukus, bio je moj najveći cilj. Takođe i pronaći detektiva drugačijeg i originalnog.
- Šta nam možete reći o jedinstvenoj formi romana “Gorki gutljaj”? Postoji 26 poglavlja i šta još?
- Dok sam pisao roman, ja sam stvarno uživao. Ali, osjećao sam i kada nešto krene naopako ili je bez strasti. Ja sam veliki fan miksologije (umjetnosti pripreme koktela), tako da sam uključio recepte pića koje moj lik uzima. Takođe, napisao sam muziku i pozadinsku priču. To je neka vrsta postmodernog stila. Na kraju, nedostajao je dio u romanu. Stvar koja je povezala sva poglavlja pomogla mi je da stvorim atmosferu.
- Zaplet romana “Gorki gutljaj” dešava se na snimanju poznatog filma “Noć iguane” Džona Hjustona. Kakvu “ulogu” ima ovaj film u vašem romanu?
- Pa, bio je sjeme ideje, zapleta. Upoznao sam poznatog pisca, Vilijama Rida (koji je bio bivši špijun i vrlo blizak prijatelj Džona Hjustona). Mi smo tada živjeli u Puerto Valjarti, a on mi je ispričao mnogo priča o stvaranju filma. Čak i glasine i zabavne trenutke sa glumcima i ekipom filma. Kada mi je objasnio anegdotu o pet srebrnih pištolja sa zlatnim mecima, pomislio sam “To je to! To je zaplet za roman”. Tako da sam oduvijek želio da uzmem taj film za pozornicu kriminalističkog romana.
- Sani Paskal je privatni detektiv angažovan da se brine o sigurnosti glumačkih zvijezda (Ričarda Bartona sa suprugom Liz Tejlor, Debore Ker, Ave Gardner i Sju Lajon). Kakvu misteriju rješava Paskal u vašem romanu?
- Sani pokušava od riješi ucjene i spasi poznati dragulj. Ali slučaj ide loše, a kasniji problem je ubistvo. Dragulj Elizabet Tejlor je bio istinska stvar. Ona je stvarno izgubila komad nakita na snimanju filma i neko ga je pronašao. Tako sam stvorio priču da to objasnim. Ali ništa se nije bitno dogodilo tokom snimanja “Noći iguane”. Bio je to vrlo miran posao za glumce.
- U romanu “Gorki gutljaj” miješali ste stvarne ljude i događaje sa izmišljenim zločinom. Šta ste htjeli da kažete ovim romanom?
- Korišćenje stvarnih ljudi sa fikcionalnim likovima je uobičajeno u mojim djelima. Ja sam pokušao da uspostavim određeno vrijeme za događaje. To pomaže stvaranjem posebnog pejzaža ili atmosfere, kao što je Aleksandar Dima uradio sa “Tri Musketara”.
- Rekli ste da je poznati pisac Rejmond Čandler uticao na vaš rad. Možete li objasniti tu vezu u Vašem romanu “Gorki gutljaj”?
- Stil, poznati “hardboiled” dijalozi su stvari koje sam pokušao da uhvatim u moju prozu. Takođe, koncept detektiva kao usamljenog kauboja koji pokušava da izvede sve pred lice pravde.
- Vaš junak kaže: “...ponekad ni svo piće svijeta ne može da izbriše gorki ukus života iz usta...” Kako razumjeti njegove riječi? Šta piće znači za njega?
- To je metafora. O tome da piješ da zaboraviš. Ponekad, stvarni svijet je tako surov, da čak ni alkohol ne pomaže.
( Vujica Ognjenović )