Kako smo izgubili Ameriku

Nekada smrt sudije Vrhovnog suda ne bi dovela zemlju na ivicu ustavne krize. Ali to je bila neka druga Amerika, sa drugačijom Republikanskom partijom. U današnjoj Americi sa današnjom Republikanskom partijom smrt sudije Antonina Scaliaje izazvala je pravi haos. Nekada bi smrt sudije u najgorem slučaju izazvala blagu uznemirenost na saveznom nivou. Jer sud i treba da bude iznad politike. Kada se pojavi upražnjeno mesto, predsednik treba da nominuje, a Senat prihvati neku visoko kvalifikovanu osobu koja uživa opšte poštovanje.

U praksi to naravno nikada ne ide baš tako glatko. Sudije otvoreno pokazuju svoje političke sklonosti, a i proces njihovog nominovanja i proglašenja je često sporan. Ipak, ovo što se danas dešava je nečuveno: republikanci kažu da Obama nema pravo da nominuje zamenika gospodina Scaliaje, jer uskoro odlazi sa dužnosti predsednika SAD. (Ronald Reagan je na primer postavio sudiju Kennedyja u poslednjoj godini svog mandata).

Ni posledice upražnjenog sudijskog mesta nekada nisu bile tako ozbiljne kao danas. Mnogi su s pravom zabrinuti zato što je bez gospodina Scaliaje odnos republikanski i demokratski nastrojenih sudija izjednačen, što može dovesti do paralize rada Vrhovnog suda. Kako smo stigli dovde? Deo odgovora je svakako sve veća polarizacija dve partije, koja sada prožima svaki aspekt američke politike, od glasanja u Kongresu do javnog mnjenja, uz dramatični porast “negativnog ponašanja” - otvorenog iskazivanja nepoverenja ili prezira prema drugoj strani. Isto se dogodilo i sa Vrhovnim sudom. On je još 70-ih godina prošlog veka imao nekoliko “neopredeljenih” članova čiji glasovi nisu pripadali nijednoj partiji. Tu poziciju danas donekle ima sudija Kennedy, ali ne uvek.

Svaljivanje krivice za krizu na duboke podele među partijama nije sasvim pogrešno, ali nas može dovesti u zabludu. Prvo, tu se ne radi o lošem kućnom vaspitanju nego o velikim razlikama u suštinskim pitanjima. Drugo, tu nema nikakve simetrije, jer je samo jedna od dve partije zastranila. Često srećem ljude sa levice (nikad sa desnice) koji tvrde da nema velike razlike između republikanaca i demokrata, naročito demokrata “na vlasti”. Ali to je besmislica. Čak i ako ste nezadovoljni rezultatima predsednika Obame, morate priznati da on jeste povećao poreze bogatima i dramatično proširio sigurnosnu socijalnu mrežu, značajno unapredio kontrolu finansijskog sektora, ohrabrio ulaganja u obnovljive izvore energije i postigao sporazum sa Iranom. Svaki republikanac bi sve to poništio i oštro krenuo u suprotnom smeru. Među republikanskim kandidatima vlada konsenzus da George W. Bush nije dovoljno smanjio poreze bogatima i da je trebalo da unapredi tehnike torture. Kada govorimo o stranačkim podelama, mislimo pre svega na duboke nesuglasice u vrednosnim i političkim, a ne u nekim apstraktnim pitanjima. Kako da ne budete “stranački opredeljeni” kada vas neko pita koju od ovih vizija podržavate? Ali neka o tome svako od nas razmisli sam za sebe.

I zašto kažem da je samo jedna partija zastranila? Uporedite poslednje preliminarne predsedničke debate republikanaca i demokrata. Treba li tome nešto dodati? U pitanju su velike razlike u taktici i ponašanju. Demokrati nikada nisu pokušali da iznude ustupke preteći da će ukinuti državne zajmove i izazvati finansijsku krizu, kao što to čine republikanci. Demokrati ne negiraju legitimnost republikanskih predsednika, a republikanci su to redovno činili i Clintonu i Obami. Najnovija republikanska blokada Vrhovnog suda je direktna posledica perioda kada su Clintona zvali “vaš predsednik”.

Koja su moguća rešenja? Jedno bi bilo pobeda republikanaca na predsedničkim i izborima za Kongres, mada preliminarne republikanske debate otvaraju određene sumnje u sposobnost te partije da upravlja zemljom. Ili se možda, po mom mišljenju prilično neosnovano, nadate pobedi levog populiste? Jedno je sigurno: ako se ove podele nastave, teško ćemo izbeći sve veći haos. Umesto Trumpovog „Učinimo Ameriku ponovo velikom“, treba da na svoje kačkete zalepimo slogan: “Učinimo Ameriku zemljom kojom se opet može upravljati”.

(The New York Times; Peščanik.net; preveo: M. MARKOVIĆ)

( Pol Krugman )