Bauk nove klase

Kao nekada bauk proletarijata, Evropom i svetom danas kruži i širi se bauk PREKARIJATA. Fenomen složene, višedimenzionalne pojave koja se iskazuje na razne načine - u rasponu od osećanja nesigurnosti i neizvesnosti zbog radnog statusa pa do otuđenja i odsustva solidarnosti zbog izopštenosti i odbačenosti iz društva.

„Prekarijat, nova opasna klasa”, daće jednu od dijagnoza i samim naslovom svog poznatog dela profesor Guy Standing, jedan od vodećih engleskih teoretičara ove nove svetske pojave. Drugim rečima, ono što je nekada bio proletarijat – transformisao se u prekarijat, u novi tip društvenog odnosa koji dovodi do deklasiranja čitavih profesija, odnosno do gubitka identiteta ljudi u tim profesionalnim zajednicama.

Najjednostavnije rečeno, prekarnost je život u neizvesnosti i strahu od gubitka posla zbog svakovrsne nesigurnosti radnog mesta, slabe plaćenosti, gubitka nekada garantovanih radnih prava... To je život pod egzistencijalnom ucenom sa neslućenim posledicama ne samo na čoveka pojedinca već i na čitave društvene grupe i slojeve...

Za razliku od klasično shvaćenog proletarijata - koji uključuje pre svega radnička zanimanja - prekarijat obuhvata i prožima obespravljene pripadnike svih vrsta profesija, od fizičkih radnika do visokoobrazovanih stručnjaka, zaobilazeći samo one najbogatije i najbolje plaćene.

Na nivou društvenog i političkog delovanja prekarijatska svest već daje neke rezultate u rasponu od novih društvenih pokreta, preko delovanja kroz društvene mreže i organizovanje socijalnih protesta, poput onih nedavnih širom BiH, pa sve do učešća Sirize i Podemosa na izborima u Grčkoj i u Španiji. Prihvatajući ideje o ljudskoj jednakosti i prekarijatu kao novoj, nadolazećoj klasi obespravljenih, bivši brazilski predsednik Lula da Silva je tokom svog dvogodišnjeg mandata postigao da čak pedeset miliona socijalno obespravljenih građana prima „lični dohodak“ sasvim dovoljan za pristojan život.

Priča o prekarizaciji i prekarijatu gotovo je potpuno nova i nepoznata na ovim našim prostorima, te se jedino može čuti od retkih profesionalaca koji se njom odskora bave. Tim je značajnije istraživanje sabrano u knjizi Od novinara do nadničara - prekarni rad i život grupe istraživača, sociologa i politikologa iz Beograda, koje je okupio i vodio Srećko Mihailović.

Izvedeno na čak 1.110 novinara u Srbiji, istraživanje pruža zanimljive i neočekivane rezultate koliko o stanju svesti, stavovima i mišljenjima, toliko i o stanju u medijima i okolnostima u kojima žive i rade novinari u Srbiji.

Istovremeno, istraživanje otvara i neka pitanja koja se najčešće ne postavljaju, a koja sama po sebi daju jednu dosta mračnu sliku srpskih medijskih prilika.

Tako ogromna većina novinara, njih 62%, smatra da u Srbiji nema slobodnih medija, a jedva 13 odsto misli suprotno. Potom, više od tri četvrtine novinara, njih 77%, smatra da država kontroliše medije, a samo 5% negira državnu kontrolu. Nadalje, više od tri četvrtine ispitanih (76%) misli da danas ima više autocenzure nego cenzure, jer se novinari plaše da ne ostanu bez posla...

Kada bi mogli da biraju - dve petine novinara u Srbiji bi napustilo novinarstvo, a isto toliko bi se opredelilo za medij u kojem mogu slobodno da rade - bez obzira na status i visinu plate. Opet, jedna petina novinara, u prilici da može, izabrala bi siguran posao i po cenu da ne piše ono što misli i ono što zna. Sumiranje i analiza rezultata pokazuju zabrinjavajuću prekarnost. Tačnije, 61 odsto novinara karakteriše zabrinjavajuća prekarizovanost rada i života.

Pa ako je već tako, kako ta dokazana prekarizacija novinara i drugih medijskih profesionalaca utiče na javno informisanje građana, na njihovo istinito, objektivno i pravovremeno obaveštavanje o bitnom. Pojedini učesnici istraživanja, poput Zlatoja Martinova, urednika časopisa Republika, smatraju da prekarizacija ima najpogubnije posledice upravo u medijskoj sferi jer neposredno utiče na slobodu izražavanja, neretko onemogućavajući javnu kritiku vlasti i kritičku analizu društva. Zapravo, samo stanje prekarnosti novinara vlasnici medija diktiraju od samog starta, od trenutka kada zapošljavaju podobne, a ne sposobne, one bez dovoljno znanja i kvalifikacija, a unapred spremne na izvršenje svakog zahteva koje im „gazda“ postavi.

U ovoj kategoriji novinara posebna priča su tzv „botovi“, „profesionalci“ spremni da za račun svojih urednika, vlasnika medija, političkih i privrednih moćnika koji kontrolišu medije - pišu tekstove ili prave emisije koje im se naručuju.

Vrhunac takvog „profesionalnog i kreativnog umeća“ predstavlja delovanje jednog multimedijalnog „urednika“, čija je specijalnost da razotkriva zavere, ukazuje na neprijateljsko delovanje i obaveštava - kada i koga treba.

Sa osećanjem duboke nacionalne i patriotske preventivne odgovornosti, „pomenuti profesionalac“ nedavno je pripremio i, uz pomoć prijatelja i saradnika, izveo medijski „državni udar“ sa ciljem da direktno, u udarnim terminima najgledanije privatne TV kompanije - upozori premijera da se na njega sprema atentat.

Pitanje koje istraživanje o prekarnosti novinara u Srbiji ne postavlja, ali je važno, moglo bi da glasi: da li su pomenuti „profesionalac“ i njemu slični urednici i saradnici uopšte novinari? Ili, u skladu s temom samog istraživanja, do čega dovodi ili može dovesti prekarizacija koja samu suštinu medija dovodi do potpunog apsurda, a svest čoveka do stanja zavisnosti, pri kojem se i notorne laži prihvataju kao sušte činjenice?

Nema odgovora na ova pitanja, baš kao što se ne zna ni približno tačno - koliko uopšte ima novinara i medija u Srbiji! Ali se zna, recimo, da u Beogradu izlazi više dnevnih listova nego u Njujorku. A Beograd je glavni grad Srbije, zemlje koja je bar duplo manja od grada Njujorka, i u kojoj je oko 40 odsto stanovništva funkcionalno nepismeno.

Umjesto zaključka

Prekarizacija nije prirodno ljudsko osećanje, niti normalno stanje u savremenoj civilizaciji. Postoje zanimanja i delatnosti u kojima se sve konsekvence prekarizacije slamaju na čoveku-radniku, ali postoje i delatnosti koje se ili koje će se postepeno urušavati pod teretom prekarizacije nosilaca te delatnosti. Medijska delatnost je upravo takva, a tu su potom i nauka, visoko obrazovanje, kultura i umetnost.

Grubo pojednostavljeno, osnovne uloge medija u društvu mogu se svesti na pružanje pouzdanih informacija i na ulogu „psa čuvara”. I bez dubljeg istraživanja može se komotno zaključiti da mediji u Srbiji ne rade valjano svoj posao, odnosno da ne obavljaju te dve ključne funkcije. Pomenuto istraživanje pokazuje da ovu ocenu dele i sami novinari, a da odgovornost vide kako u samoj profesiji tako i u svom okruženju, odnosno - u koaliciji političkih stranaka i privatnog kapitala.

(Al Jazeera)

( Rade Radovanović )