Alkohol loš i nikakav

Nema višeg narodnog neprijatelja od alkohola, ali njega niko ne pominje. Već u djetinjstvu počinje oplodnja kadrova sa čašicom koju stariji prinose nejači. Umoči sine prst u rakiju, jedan je od slavnih rituala inicijacije. Prstić u rakiji osnova je transgeneracijskog povjerenja koje se bazira na časti porodičnog imena i na alkoholu.

Od kad gledam oko sebe vidim dejstva rakije. Gledam kako ljude pretvara u svinje. Društveni kontekst je takav da moraš biti Sai Baba da bi se odupro. Alkohol pomaže, ukida strahove, čisti rane, toliko da se čak i starim panjatima može desiti da se ne uplaše zlog nagona. Alkohol je legitiman oblik društvenog angažmana, pijanci se sažaljevaju kao neka vrsta jurodivih. Alkosi su dobri, narkomani su loši. Svi pristaju na jednostavan obrazac trovanja.

Iako čovjek i humanista napravi razorne gluposti pod dejstvom alkohola, nema vidljive organizacije koja se bori protiv lokanja. Ima protiv pušenja. Ima protiv nasilja. Ima protiv vlade. Ima protiv droge. Ima protiv AIDS-a. Ima protiv brze vožnje. Nema protiv alkohola. A statistika kaže da većina udesa i većina porodičnih batina dolazi nakon alkohola.

Rakija je javni servis za zvjerstva jednog patrijarhata što se raspada bez muda da nadmaši slavne pretke koje je pijan izmaštao. Rakija rađa realnost agresivne muške seksualne šizofrenije koja ovu zemlju vodi svako malo na poneki Dubrovnik. Zapravo u kompleks niže vrijednosti u odnosu na slavnu prošlost, u odnosu na grandiozne murice predaka, ratnika i boraca za slobodu, gospodara i serdara sa kojima se ne možemo porediti, nego treba da dođe Evropska unija sa pravima pasa, žena i pedera, da nas prevaspita u hermafrodite i trandže. U sve ono što se ne šće vezati u lance slavne maksime

- Penis bonus, pax in domus.

Zato služi rakija. Da nacija podnese samu sebe i svoju veličinu. I svoj muževni zadah. Zato se niko ne bori protiv alkohola koji je društveno-politički dogovor da se zdrava svijest i njeni uvidi ne veličaju previše, kako ne bismo postali osrednji zapadnjaci, kad već možemo raspištoljiti svoje komplekse uz kazan i disati slobodu palog grožđa. Ovo zvuči patetično? Hm… Gledao sam ljude koji plaču uz kazan i vatru. Iz čista mira. Seljani su ih poštovali kao što Indijanci poštuju vračeve. Delirium tremens je oblik žrtve koji se odvajkada prinosio u crmničkom kraju kako bi godina bila plodna.

Pamtim i nasmijanu đevojku u narodnoj nošnji, sa stare etikete trinaestojulke. Umrla je od ciroze jetre. Pamtim runjave čepove votki, modiljanijevske vratove metaksi; brid ledene crvenočepke; ekskurziju kad su momci marširali sa čašama da krv brže prostruji, jer onda prije uhvati.

Isti taj alkohol svake je večeri u gradu, lebde čaše kao ruski kosmonauti oko sunaca maminih i tatinih, puštenih u provod da povrate po haustorima. Alkohol loš i nikakav. Ali toga u zvaničnoj istoriji Crne Gore nema. Nema ni na dnevniku. Alkohol nije tema i on to spretno koristi na radost mehandžija. Stari prijatelj mladosti, alkohol pomaže da se iskažeš kad niko ne vjeruje u tebe.

Ima li išta čistije od jutra nakon dobrog viskija, kad shvatiš da glava ne boli, da si spreman za novi dan. Ima li veće idile od decenije pića, dok jednog jutra pod sobom ne vidiš crveni trag i kažeš sebi, nema veze, i Bukovski je tako, pa je živio sedamdeset i kusur.

Tu i tamo ti se ne digne, ali nema veze, rakija je dobar izgovor, čak bih rekao poetski izgovor koji rabi pravi mužjak. Dok jednog dana ne osijedi. Dok jednog dana ne propadne i počne da spopada bolesne žene po hodnicima, kao onaj poznati doktor iz Nikšića.

Lokao si žesticu. Spuštao si vinjake u pivo, pio brlju sa sokom od borovnice, sisao lojke pune šećera, srkao baltik votke sa limunom, mutio koktele sa mentom, raznosio se pelinkovcem koji nakon treće čaše postaje otrov. Pio si guslara, i nisi oslijepio. Samo si ostao bez života. Nisi obratio pažnju na prošlo vrijeme u zdravici. Bio si tipičan predstavnik jednog koncepta uživanja bliskog mazohizmu koji se kad-tad pretvori u mučenje drugog.

Živjeli.

( Brano Mandić )