Najnoviji kapitalizam

Ima kapitalizam osobinu reptila da, kad za to nastanu uslovi, odbaci staru kožu pa u novoj krene drugačijim putem. Pošto je neoliberalistički koncept naneo planetarne štete i nepravde nastaje pomodna priča o Novom kapitalizmu. Naravno, nju ne proturaju oni skandalozni sajtovi koji se ne stide da tu reč uzmu kao svoj naziv, već ugledni The Economist od 15. novembra u tekstu pod naslovom “Nova kapitalistička revolucija”. Ne bi se ta razumno konzervativna novina zaletala da već o tome nije pokrenuta rasprava u stručnim krugovima. Naime, neka dva meseca ranije, Sem Bouman, bivši izvršni direktor Adam Smit instituta, poznat po mnoštvu nastupa u korist neoliberalizma, pokrenuo je među ekonomistima raspravu svojim pamfletom “Potrebna je nova kapitalistička revolucija”. Jake reči poduprte autoritetom nauke i ozbiljne publicistike.

Posle pozamašnog istorijskog pregleda promena u kapitalizmu Bouman svoj pamflet završava konstatacijom da bi slobodan ulazak migranata u Britaniju doveo do porasta njenog BDP-a između 67 i 147 odsto. U dominantno ksenofobnom britanskom okruženju, a i u ostalom razvijenom svetu to zvuči zaista revolucionarno. Ali kao da mu to nije dosta, on konstatuje da valja ukloniti i barijere slobodnoj trgovini da bi “kapitalizam kao u XIX veku ponovo bio otvoren za temeljne promene koje bi oslobodile izvanredne snage čovečanstva”.

Po Baumanu, korporativizam u finansijama je ruinirao čitav svet. Računice o tome koliko je upumpano novca u spasavanje banaka tokom krize variraju, ali i najmanja suma od 6,4 hiljade milijardi dolara je fascinantna, dok najveća seže do 14 hiljada milijardi. Samo preko ECB-a, putem kvantitativnog olakšanja (QE) u banke je ubrizgano 2.400 milijardi evra za otkup državnih dugova. Pre toga je Japan od 2006. emitovao 1.400 milijardi dolara za istu svrhu. Koliki god bio taj iznos, Bouman je u pravu kada kaže da je time ruiniran svetski finansijski sistem. Citiraću poentu njegovog teksta: “Korporativizam a ne kapitalizam je bio u korenu protekle krize, a on će, ako se ne iskoreni, biti uzok i sledeće”.

Tako u The Economistu koji se smatra glasilom svetskog kapitala čitamo da je vreme za kapitalističku revoluciju u kapitalizmu! Sasvim je svejedno da li je to inspirisano odustajanjem od klasičnog liberalizma ili ne - suština je u tome da kapitalistički autoriteti uviđaju da se krenulo stranputicom i da tako ne valja ići dalje. Jedan od argumenata je da više od polovine američkih studenata ne prihvata kapitalizam, a deset godina ranije bilo je obratno. Taj argument se uzima kao dokaz sumnje u budućnost kapitalističkog sistema.

Ukratko: “Današnji kapitalizam ima realne probleme… Preduzeća stare ekonomije su u krizi dok ona iz nove ekonomije rapidno grabe tržišta uz enormno visoke profite… U zdravim ekonomijama trebalo bi da profit vremenom opada… ali kompanije koje su izašle van sfere klasične trgovine stvaraju ogromne profite koji se procenjuju na 660 milijardi dolara godišnje, od čega dve trećine pripada Americi. Monopol ovih kompanija uništava konkurenciju i nipodaštava ulogu zaposlenih i njihovih sindikata”.

Verovatno najjači kandidat za predsedničku nominaciju američkih demokrata, Elizabet Voren, obećava da će se, ako bude izabrana, boriti da radnici dobiju mesta u upravama kompanija. Laburistička partija Britanije takođe obećava (čak obavezno) akcionarsko učešće zaposlenih u upravljanju kompanijama. Industrijska demokratija koju smo zvali samoupravljanje nekima liči na pojas za spasavanje kapitalizma. Da bi se išta od toga ostvarilo potrebno je, prema navodima The Economista, podatke i intelektualnu svojinu upotrebiti kao pogon za inovacije, a ne samo za profit. To znači opštu liberalizaciju individualnog korišćenja tehničkih servisa i informacija. Patenti moraju biti strožije proveravani, na kraći rok i lakše osporavani na sudu.

Neophodno je antitrust zakone menjati u duhu 21. veka, favorizujući zdravo tržište i reinvestiranje kapitala. Te mere, pretpostavka je, ne bi rešile sve probleme, ali bi pogodovale realnom privatnom sektoru, radnicima, nagrađivanju, povećanju produktivnosti i omogućile bi veći izbor potrošačima. Revolucija otvorene konkurencije povratila bi poverenje javnosti u kapitalizam.

Nama na evropskom kontinentu i onima u Južnoj Americi, koji imamo drugačije predodžbe o revoluciji, sve to možda zvuči naivno, no bez sumnje ipak govori o uočavanju pogrešnog puta kojim se kapitalizam kreće.

Takva situacija je idealno tle za nicanje najrazličitijih ideja o razlozima takvog stanja i traženjima rešenja. U haos narušene ravnoteže društvenih odnosa neki ekonomisti pokušavaju da unesu dozu razuma. Na primer, Erik Liu (bivši Klintonov savetnik) i Nik Hanauer (venture kapitalista) objavili su knjigu u kojoj se zalažu za “baštensku ekonomiju”. Nije reč o ekologiji, nego o tržištu koje nije nepogrešivo kao mašina nego poput bašte nestabilno, pa ako mu se ne posvećuje pažnja ono podivlja i postaje utočište mnogim gamadima i zverkama. Teorija im nije tako naivna i bajkovita kako izgleda. Oni nakon ovih metafora argumentima dovode u sumnju neprikosnovenost tržišta. Jer nekontrolisano tržište dovodi do koncentracije bogatstva bez presedana u rukama sve manjeg broja subjekata. Oni pišu: “Osnovna obaveza demokratije je obuzdavanje tržišta putem moralnih kriterijuma i delovanja države… U ozbiljnom društvu se iz ostvarenog bogatstva obezbeđuju obrazovanje, zdravstvo i socijalna ravnoteža, dok se tržište oslanja samo na trickle down prelivanje bogataškog viška”.

Džon Fulerton, bivši izvršni direkor Dž. P. Morgan banke, postao je direktor Kapital instituta i napisao knjigu“Univerzalni principi Nove ekonomije”. Stiče se utisak kao da je ovaj bankar rešio da osavremeni Komunistički manifest. Evo zašto: “Imamo vrlo kompleksan sistem sa dominacijom multinacionalnih korporacija, koje deluju u okviru veoma štetne i opasne ideologije neprikosnovenog primata akcionarstva… Finansijama gonjena ideologija modernog kapitalizma demonstrira ponašanje grabljivice… Menadžeri izdaju paradigmu fiduciary duty (dužnosti ovlašćene osobe da deluje u korist druge)… Slobodno i demokratski interpretiran kapitalizam ne podrazumeva da je privatno vlasništvo jedino moguće… Potrebne su nam alternativne forme vlasništva… Današnji kapitalizam klizi nizbrdo”. Pretpostavljam da je i ovoliko citata dovoljno.

Dejv Elder-Vas u svojoj studiji “Profit u digitalnoj ekonomiji” i Nik Srnicek u knjizi “Platforma kapitalizma” ukazuju na tehnološku prevaziđenost dosadašnjih kapitalističkih odnosa. Srnicek, profesor digitalne ekonomije na Kings koledžu u Londonu, suštinu problema vidi u monetarizaciji podataka koji su svuda oko nas. Informacije su sirovina na osnovu koje “platforme” stvaraju basnoslovne profite. Platforme su digitalne infrastrukture koje omogućuju interakciju više grupa i efikasan su način za sakupljanje, analiziranje, monopolizaciju i upotrebu neprestano rastućeg broja informacija. Prototip platformi su Google, Facebook, Amazon… U konkurenciji sa njima tradicionalne proizvodne kompanije nemaju nikakvih šansi. Na primer, WhatsApp je imao 55 zaposlenih kada ga je Facebook kupio za 19 milijardi dolara, Instagram je sa 13 zaposlenih prodat za milijardu dolara. Sa takvim kompanijama i njihovim kupcima jedan General Motors sa 605.000 zaposlenih ili AT&T sa 564.000 zaposlenih ne mogu ući u tržišno odmeravanje, pogotovo zato što su u tradicionalnim kompanijama primanja zaposlenih prosečno veća i radnici zaštićeniji nego u digitalnim platformama. Pritom je svet bez realne ekonomije još nezamisliv.

Američki pisac Vendel Beri piše u svom manifestu: “Uočavamo arogantno neznanje zaslepljeno obiljem novca i snagom moći da odlučuje gde će i u šta investirati ne vodeći računa o posledicama”. Piketi i Voše svoj “Manifestu za demokratizaciju Evrope” završavaju rečima: “Pozivamo sve muškarce i žene da preuzmu odgovornost i uzmu učešća u detaljnoj i konstruktivnoj diskusiji o budućnosti Evrope”. Završio bih ovaj niz citata sa jednom rečenicom iz Izveštaja Kapital instituta: “Da bi se izbegao socijalni, ekološki i ekonomski kolaps svet se mora opredeliti za kapitalizam ili socijalizam”.

Uprkos svemu ovome, nisam sklon da verujem da je izbor ili-ili neminovan. Iskustva Kine i Jugoslavije pokazuju da najbolje ekonomske rezultate daje miks dva sistema. Došlo je vreme da se kapitalizam humanizuje ako mu se želi produžiti vek. U međuvremenu (ni realnog, ni nerealnog) socijalizma više nema ni u Vijetnamu ni na Kubi. Rastuća nejednakost između pojedinaca, preduzeća i država danas dostiže nivoe zakazivanja kontrolnih mehanizama kapitalističke ekonomije. U velikoj preraspodeli profita koju generiše sadašnji kapitalizam najveći udeo ostvaruje se kontrolom podataka, a ne stvaranjem viška vrednosti radom u proizvodnji. Ta fundamentalna promena možda označava i kraj kapitalizma kakvog poznajemo i potrebu za nastajanjem nečeg sasvim novog.

Živim u uverenju da kapitalizam i socijalizam kao modeli društvenih odnosa nastali u industrijskom društvu, u kojem se dominantni deo dohotka stvarao u industriji, neminovno dele sudbinu tog društva koje ustupa mesto postindustrijskim vremenima i merilima vrednosti koje će u tim okolnostima nastati. Temeljite istorijske promene kuvaju se decenijama, pa i vekovima te shodno tome podsećam na onaj Kejnzov savet iz nevelikog eseja “Ekonomski uslovi za naše unuke” u kojem se kaže: “Bolje je baviti se problemima koji su nam pred očima, jer na dugi rok smo svi ionako mrtvi”. U tom kontekstu obratimo pažnju na aktuelne masovne proteste, počev od pariskih žutih prsluka, preko

Beograda, Rima do Tirane i Budimpešte. Sem ovih iz Budimpešte inspirisanih promenama zakona o radnim odnosima, ostali imaju prilično konfuzne povode, koji odslikavaju nedovoljno razjašnjene razloge za nezadovoljstvo i haos u kojem se najlakše obavljaju preotimanja dohotka. Evropa zasnovana na tradicionalnim vrednostima, koje sve više pripadaju prošlosti, postaje žrtva pobede profita nad razumom i čovekoljubljem. Protesti bez jasne i validne ideologije nemaju drugi smisao sem da kao ventil na Papinovom loncu daju oduška. Ti protesti nisu revolucija, oni su samo revolt. Podsetimo se da prvi član Maove Crvene knjižice glasi kako nema revolucije bez revolucionarne ideje i revolucionarne partije koja će je sprovesti u delo. Ničega od toga danas nema, pa ni izgleda na promene, sve dok se ne uobliči nešto sasvim novo što će premostiti provaliju između avangardnog tehnološkog razvoja i rudimentovanih društvenih odnosa. Dotle će bujati revolti i masovno laganje građana poznato kao populizam.

(bif.rs)

( Milutin Mitrović )