Poklisar Źaga

SEDNEM PONEKAD U “MADERU” - redakcija Nedeljnika je doslovno “vrata do” kultnog restorana, ergo često tamo radimo intervjue i sastančimo - i on je uvek tu. S tompusom u ruci i vinom na stolu. Oko podneva, kad idem u prodavnicu preko puta za vodu i čokoladice, on ulazi u “Maderu”. S proleća, popodne protegnem noge po Tašmajdanskom parku, kad eto ti njega, hvata se za kvaku “Madere”. S prozora redakcije dugih ljetnjih dana gledam na baštu “Madere”, opet on, menja samo sagovornike i ponekad stolove. Čujem da voli “Klub književnika”, verovatno i “Franš”, ali na ta mesta već ne idem...

Pitao bih ga, tako, da sam malo nepristojniji: “Imaš li ti posao, čoveče?”, ali znam da ga ima, avaj.

To je Branislav Mićunović, poznatiji kao Źaga, ambasador Crne Gore u Republici Srbiji. (Ź je jedno od onih novih slova crnogorske azbuke, mada nije novo u govoru Crnogoraca).

Majstor vodvilja i najvoljeniji čovek u predratnoj Americi, Vil Rodžers, jednom je rekao - a taj je svašta rekao bar jednom - da je diplomatija ono kad vičeš “dobar pas, dobar pas” sve dok ne nađeš dovoljno veliki kamen. Šta je diplomatija za Źagu? Flaša vina i kubanski cigar? Zar se ne očekuje od diplomate da bude makar uglađen, ako ne odmeren? Da drži do sebe i da dostojno predstavlja svoju zemlju? Gde će meni Źaga da izda novi pasoš, između dva gutljaja u “Klubu književnika”? Planira li, kad dođu lepi dani, da siđe do reke o otvori konzularno dole u “Fridi”?

IZNERVIRAM SE SVAKI PUT KAD U UGOSTITELJSKOM objektu vidim poklisara Źagu, čoveka kojeg plaća moja rodna gruda, pa tako i ja, i moja porodica i moji prijatelji. Kao onda kada je Vuk Jeremić, predsednik sveta, prevrtao stolove u kafanama po Menhetnu, kao kada na videlo izađu bahatluci savetnika i savetnica - diplomatija jeste počesto tajna, ali su diplomate vrlo javne...

Ne osporavam, da zabune ne bude, umetnička dostignuća Branislava Mićunovića. O njima govore brojne nagrade, domaće, regionalne i inostrane, predstave koje su jednako voleli publika i kritika, pa rad na ponovnom etabliranju Crnogorskog narodnog pozorišta...

Ama priča o Źagi - koju sam, kao Crnogorac, dužan ispričati - još je jedan prilog tezi šta se desi kada umetnik, i to značajni umetnik, zaluta u politiku. Posebno ako je ta politika, kao crnogorska (a to će reći i balkanska), omeđena rodbinskim, burazerskim i džeparoškim vezama i interesima. Mićunovićeva familija, uža i šira, već dugo je neodvojivi deo crnogorske javne scene. Źaga je u tri mandata i ukupno šest godina bio ministar kulture, i za to vreme je, recimo, davao izdašne državne donacije za Kotor art festival čiji je zastupnik bio Branislav Mićunović, i na kojem se zadesi da plaćena premijera CNP-a na Kotor artu bude predstava Na ljetovanju, u režiji Radmile Vojvodić, supruge Branislava Mićunovića, ministra i zastupnika festivala.

Još gore je, očito, kada umetnik i političar zaluta u diplomatiju.

KAKO JE - I ZAŠTO JE, pre svega - Mićunović završio u Beogradu?

Padne mi na pamet, tako, da jedem sendvič i gledam baštu “Madere” u kojoj divani veleposlanik Źaga: ma mora da je predsednik Vlade Crne Gore Milo Đukanović hteo da kadriranjem, da prostite, podjebava svog, da prostite, velikog prijatelja, kolegu i saborca Aleksandra Vučića. Da na neki način ponovo potceni Srbiju i ismeje je.

HEJ, DOSETIO SE TAKO MILO jednog dana, ajde da ovim ludim Srbima pošaljem čoveka koji je režirao Kosovo Miladina Ševarlića u ono doba buđenja nacionalnog zanosa (Beogradsko dramsko, 1988), da bi potom isti taj čovek sedeo u vladi Crne Gore koja donosi odluku da prizna nezavisnost Kosova; ima taj kosovski igrokaz i svoju peripetiju, pošto Źaga dolazi na ambasadorsko mesto koje je nekada zauzimala Anka Vojvodić, rođena sestra Mićunovićeve supruge Radmile, a koja je proterana iz Srbije baš zbog priznavanja nezavisnosti Kosova; neka u Beograd ide čovek koji se svesrdno zalagao na novu crnogorsku abecedu; neka, na koncu, u zemlju koja je Crnoj Gori, uprkos svima, i dalje najbliža, ide čovek koji će svoj diplomatski agreman shvatati dosta lagodno, kao produženi odmor, nije baš “Splendid” u Bečiće, ali ni beogradski restorani nisu loši...

Ah, diplomata Źaga, ako ništa drugo, makar nušićevki dostojno reprezentuje sve predrasude o Crnogorcima u Beogradu. Živi na račun “strika”, ima državnu platu a ne radi ništa. Samo śedi u kafanu, priča na mobilni, puši cigare i završava neki posa'...

(Nedeljnik)

( Marko Prelević )