Dajte im nešto da žvaću

I na zatvaranju Evropskog prvenstva u vaterpolu obavezno spremiti ćevape za sve gledaoce. Proverio sam: dok žvaćeš ne možeš da zviždiš! — otkrio je premijer najbližim saradnicima novu taktiku kako zapušiti usta svima koji imaju poriv da zvižde ili da postavljaju pitanja. Recept je jednostavan: daj im nešto da žvaću!

Međutim, problem je što i impozanatan broj građana, tradicionalnih neprijatelja svih vlasti, hoće nešto da žvaće, a kad nemaju šta da žvaću, obično počnu da zvižde ili postavljaju neugodna pitanja.

Te je nabavka protivraketnog sistema S-300 odličan potez: ako može da skrlja navođene projektile, može valjda da skrlja i nenavođene projektile u vidu svih onih koji postavljaju pitanja ili zvižde reskim zvukom projektila u niskom letu. To čudo samo treba preimenovati u S(NS)-300, pa će da vide svi projektili s kim imaju posla.

Manifestacija u vili “Bokeljka” zvana “Novinari na ćumur”, gde je premijer lično raznosio ovale sa ćevapima, trajala je protokolarno uz gomilu sumnjivih okolnosti.

- Što mi je ovaj kelner odnekud poznat!? Malko mi liči na onog perspektivnog konobara iz kafane “Velika Srbija” kraj Ibarske magistrale - šuškalo se među zvanicama koje su tiho mrmljale žvaćući “deset upola s lukom”.

A koji mnogo više liče na “deset upola s mukom”.

Ima u filmu “Variola vera” ona scena kada domar popravlja centralno grejanje u bolnici, pa naiđe lekarka, a on joj se požali da kad god uz pomoć “papagajki” zavrne ventil na jednom radijatoru, para izlazi na onom drugom, niz hodnik. “Evo, vidite, ja zašarafim ovde, a para izlazi tamo” — besan je domar nepredviđenim razvojem situacije.

Slično je ovih dana u Srbiji gde se odvija film “Variola nevera”. Zavrnuti su uglavnom svi ventili, ali para nekako uvek izbije na mestu gde se najmanje nadaš.

- Evo, vidite, ja zašarafim sve ventile gde bi moglo da se zviždi, a oni počnu da zvižde na otvaranja Evropskog prvenstva u vaterpolu! - pobesneo je pre neki dan premijer Vučić naoružan “papagajkama” za zavrtanje svih ventila.

Doduše, tu ništa nije preterano čudno: kada neko svojim prisustvom uspe da razbuca dženazu u Potočarima, što isto tako svojim imenom ne bi uspeo da razbuca i otvaranje Evropskog prvenstva u vaterpolu. Ko zna - zna.

Onda je premijer otišao u rutinski obilazak gradilišta “Beograda na vodi”. Naravno, sa “papagajakama”.

- Evo, vidite, ja zašarafim ovde, a onda se tamo, eno baš tamo, pojavi ona Maja Nikolić sa N1. Ta žena me proganja! - objašnjavao je premijer onim dunđerima što kopaju po savskom priobalju kako zaš(a)rafljivanje svega i svačega nije uvek garant mira i stabilnosti.

- Ne samo to! Ja pokušam da zašarafim tu Maju Nikolić sa N1, a onda se tamo, vidite tamo iza, pojavi ona Milica Jevtić sa RTS. Mislim, dokle to ide! — kukao je premijer nad svojom zlehudom sudbinom koja sve više liči na sudbinu onog domara infektivne klinike iz vremena variole vere u sizifovskom poduhvatu popravke radijatora.

Ali se potom premijer, za razliku od domara, setio spasonosnog rešenja: “Ljudi, imam strašnu ideju! Nabavite mi negde 500 svežih ćevapa i jedno 100 svežih novinara!”

- Oćete banjalučke? — pitali su ga iz protokola, računajući da će jeftinije biti ako ćevape nabave od Dodik Milorada, roštilj-majstora opšte prakse.

On je nedavno imao neki dernek, pa mu ostalo viška u zamrzivaču.

- Može banjalučki, mada ni sarajevski nisu loši - objasnio je premijer osnove svoje regionalne i gastronomske politike, te dodao: “Samo nemojte ćevape da kuvate u ekspres-loncu zato što i ekspres-lonac zna da zviždi, a to bi me dotuklo u ovom istorijskom trenutku!”

- A koje ćete novinare? — pitali su iz protokola.

- Dajte neke koji nisu doručkovali! Volim novinare na prazan stomak! — rekao je on.

Premijer je zaključio da su ćevapi mnogo bolje mleveno meso od novinara: mogu da se peku na ćumuru, dok neki novinari, kad ih baciš na roštilj, počnu da se otimaju i odmah se skupljaju ispred Vlade Srbije. Ćevapčići, na primer, nikada nisu organizovali akciju “Ćevapi ne cvrče”, dok novinari koji ne bi na roštilj svake dve nedelje organizuju akciju “Novinari ne kleče”.

I tako je premijer Vučić postao najbolji premijer među kelnerima i najbolji kelner među premijerima. A nemojte se začuditi ako se odluči da u slobodno vreme cepa karte na ulazu u Kombank arenu i promoviše manifestaciju “Navijači ne zvižde” raspodelom ćevapa svima koji znaju da ture dva prsta u usta i da potom dunu. Što obično izazove zvuk nenavođenog, a ponekad i navođenog projektila.

Kada napraviš državu u kojoj lagano podaviš sve kulturne nezadovoljnike i civilizovane neistomišljenike, zavrneš sve pristojne medijske ventile, a opsesiju svojom genijalnošću bilduješ u sopstvenom službenom glasniku naslovnim stranama s pedagoškim natpisima: „Ima m…” i „Pederska posla”, nikako ne bi trebalo da se čudiš što će svaki nekulturni nezadovoljnik džiberske provenijencije, čim negde primeti televizijsko „lajv” uključenje, automatski stati pred kameru i početi da viče: „Vučiću, p.….!”

Dakle, ako napraviš ambijent u kome su jedna prostačka kič televizija i jedan prostački kič tabloid glavni promoteri vlasti i ovlašćeni branioci morala, kasno shvatiš da si se okružio istim profilom ljudi kao onaj tip što je vrebao životnu priliku da te izvređa pred milionskim auditorijumom na utakmici Srbija — Albanija.

A ako kojim slučajem nezadovoljnik ne uspe da se domogne svojih osam sekundi slave ispred kamere u direktnom prenosu, počeće spontano da zviždi, pa će se tako otvaranje Evropskog prvenstva u vaterpolu za tili čas pretvoriti u otvaranje Evropskog prvenstva u zviždanju.

To se zove: “Tražili ste, gledajte”. Mada najnoviji slučaj više liči na: “Zviždali ste, glasajte”. A dosta podseća i na: “Pitali ste, jedite”.

(Cenzolovka)

( Draža Petrović )