Aleksandar Vučić, "verhovni knez, krotitelj tigrova"

Reklo bi se da premijer Aleksandar Vučić, kada ne radi po 24 sata dnevno na evropeizaciji Srbije, čita francuske klasike ili grčku mitologiju. U svemu što je rekao, kao i obično pretjeruje, smatra Dragoslav Dedović.

Ponesen velikim osjećanjima, u tekstu koji je napisao prije odlaska u Brisel, Vučić sebe i svoje djelo – otvaranje pregovaračkih poglavlja – vidi kao „najrevolucionarniji dan u novijoj srpskoj istoriji“. Premijer govori o tome da je zemlja stigla na kraj puta koji je „trajao punih dvije stotine godina“. Valjda bi skromnost nalagala da to kaže neko drugi. Ali dobro.

Da razmotrimo šta je to 1815. zapravo započeo Miloš, a 2015. dovršava Vučić. Poslije Drugog srpskog ustanka, decembra 1815. Miloš je sazvao skupštinu narodnih starješina koji su ozvaničili njegovu vlast i prozvali ga „verhovni knez i pravitelj naroda serbskog“. Vučić je već više puta biran za „verhovnog kneza“. Dakle nije to smisao premijerovih dva vijeka, inače bi „najrevolucionarniji dan u novijoj srpskoj istoriji“ bio dan novih izbora, a ne dan otvaranja poglavlja.

U Vučićevoj hermeneutici neka evropsko-srpska poglavlja otvorena su prije 200 godina, pa su uglavnom zatvarana bez rezultata, pa su sad jednom za svagda otvorena njegovom praviteljskom rukom.

Znači, na redu su evropske integracije, a prije dva vijeka su bile aktuelne osmanske dezintegracije. I Miloš je tih godina otvorio poneko pregovaračko poglavlje, doduše sa Stambolom, a ne sa Briselom, ali gledano unazad, današnji uspjeh je trasiran još tada. Srbija je, tako to vidi Vučić, prije 200 godina krenula da traži Evropu, a našla je – baš danas.

Hm

Šta je u stvari ta Evropa koju po stazama i bogazima istorije traži Srbija?

Pošto Srbi vole mitove, premijer nudi mitski odgovor. Alegorijska patetika starogrčkih mitova mora unaprijed teškim muzejskim brokatom zastrti ovaj istorijski datum. Naime, u jednom grčkom mitu Zevs otima Evropu, a njen otac šalje sinove da traže otetu sestru. Među tim sinovima je i Kadmo. On je doduše uzalud tražio sestru Evropu, ali je njegova potraga inspirisala premijera da kaže kako je Evropa sada postala izjava, „jasna i nedvosmislena“. O čemu, pitamo se. „O Kadmu koji se, za razliku od mita, sastao sa svojom sestrom“, kaže premijer. Hm. Srbija je 200 godina bila Kadmo koji traži svoju otetu i silovanu sestru Evropu. Srbija je Kadmo koji nije zakazao. Srbija je bolji mitski tragač za Evropom od Evropinog mitskog brata.

Premijer slavodobitno citira Viktora Igoa: „Budućnost je Bog, kojeg vuku tigrovi“. Onda nas poziva da krenemo u budućnost. „Onu koju vuče Srbija.“ Dakle, metaforički rečeno, premijer je izbacio iz upotrebe vuka kao srpsku totemsku životinju i ubacio tigra. Staru srpsku domaću životinju.

Ne vjerujem da bi Vučića asocijativni niz ikada odveo do Arkanovih „Tigrova“ jer su, za srpskog premijera njegove devedesete bile nešto između statističke greške i mladalačkog nestašluka. Možda je tek poželio da Srbiju uporedi sa zemljama koje su zbog radikalne i uspješne modernizacije, kao Južnu Koreju, nazivali „azijski Tigrovi“. Kadmo je doduše na kraju balade pretvoren u zmiju, ali postmodernim postupkom dozvoljeno je miksanje svega i svačega – zmija i tigrova, Obrenovića i Vučića.

Premijerov tekst o otvaranju pregovaračkih poglavlja sa Evropskom unijom mogao bi se shvatiti i ovako: Srbija je 200 godina tražila silovanu sestru Evropu, ali – ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine – Srbija je, za razliku od kilavog Evropinog brata, svoju sestru zaista našla dana 15. decembra 2015. I zbog toga Srbiju bogovi nisu pretvorili u zmiju već u tigra, čiji je krsni kum Aleksandar – Dima, a ne Vučić. Tako premijer, jašući na tigru kao Evropa na bijelom biku, odlazi u Brisel.

Ubrzavanje

Kada će se desiti novo istorijsko čudo, punopravno članstvo? Sve će ići brže nego opisana dvovekovna potraga, smatra premijer. Trajaće između četiri i 14 godina, procenjuju srpski analitičari. Ako tigar povremeno podivlja, naročito kada mu na prazan stomak spomenu „srce Srbije“, onda možda, po uzoru na Tursku, koja je htjela još daleke 1959. da se pridruži prethodnici Unije, Evropskoj ekonomskoj zajednici, sve potraje 50 do 70 godina.

Međutim, to ne plaši srpskog premijera. Proces potrage za Evropom je po njemu bio dubok i spor. Sada slijedi ubrzavanje tigrolike Srbije.

Sve ovo me navodi na misao: ko god pisao premijeru ovakve tekstove, makar bio to i on sam, trebalo bi da se mane zoologije i mitologije.

Vučić hoće „pristojnu, modernu i uređenu zemlju“. Tu se savršeno slažemo. I ja to hoću. Siguran sam da to hoće i većina građana Srbije.

Ali, njegova stranka je dio nepristojnog partokratskog sistema u kojem sposobni ljudi bez partijske knjižice idu u inostranstvo. Politički uticaj na pravosuđe onemogućava pravnu državu, što je anahrono, a ne moderno. Postoje antikorupcioni zakoni, ali ne i antikorupciona praksa, a zemlja ogrezla u korupciji nije ni pristojna, ni moderna, ni uređena.

Uticaj vladajuće strukture na medije davi slobodan, kritički diskurs. Da nije tako, ovaj tekst bi kao polemički impuls prenijeli čak i mediji naklonjeni Vladi.

Šta onda čeka „verhovni knez“? Zašto ne pospremi prvo svoje dvorište prije nego što klonulu Srbiju proglasi tigrom, da bi ga, oboružan briselskom krotiteljskom kandžijom, zajahao i odgalopirao u budućnost?

( Deutsche Welle )