Evropska armija

Francuski predsjednik je mišljenja da bi Evropa, a to će reći EU ili neki njen dio, trebalo da ima svoju vojsku. Da bi branila svoje interese i da bi sprečila svetski haos, kako je objasnio. Merkel se saglasila. To je sve, naravno, u načelu i sa pogledom na cilj. Takođe, istaknuto je da to nije u koliziji sa NATO savezom. Koliko se zasad može oceniti, NATO nije oduševljen. Uostalom, kao što nije ni američki predsednik. Putin je pak rekao da on misli da je to normalno. Šta su razlozi za ovakve ideje i koji su izgledi da do formiranja evropske vojske i dođe?

Najpre, potrebno je imati u vidu da je ideja EU da zemlje članice imaju svoju vojsku, ali ne i Unija. Razloga su dva. Prvi je da bi eventualna zajednička vojska mogla da predstavlja unutrašnji problem, problem u samoj Uniji, jer bi mogla da ima političku ulogu koja bi mogla da dovede do sporova između zemalja članica. Sve dok one imaju svaka svoju vojsku, i dok se sporovi rešavaju politički, u okviru same Unije, rizici bezbednosti svake pojedine zemlje će biti mali, pa će i izdaci na vojsku biti mali i stoga i moguće oslanjanje na vojna sredstva ne samo nepoželjno već i neefikasno.

Drugi razlog jeste da bi tako velika, mnogoljudna i razvijena, ekonomski veoma snažna, Unija mogla da ima zaista snažnu vojsku, koja bi mogla da bude efikasno korišćena upravo u haotičnim delovima sveta. Koji bi, međutim, bio cilj tih intervencija? Trenutno, Britanija i Francuska koriste vojna sredstva, izvan zajedničkih akcija unutar NATO-a, dok to nije slučaj sa drugim zemljama (ostavljam po strani UN misije). Šta bi, dakle, bili interesi jedne ili druge zemlje članice EU zarad kojih bi intervenisali vojno, i gde bi to tačno bilo? Naravno, tu se postavlja i pitanje naoružanja te evropske vojske, koje bi moralo da bude nuklearno, a ne samo konvencionalno.

Tako da je to prvi problem: s kojim strateškim ciljevima? Ideja Evropske unije izvorno je bila da će se njen globalni uticaj oslanjati na meku moć. EU je trebalo da bude primer pacifikovane regije čija se politika zasniva na vladavini prava, demokratiji i privrednom napretku, uz ne male elemente unutar državne i međudržavne solidarnosti. EU kao vojna sila, to je nešto sasvim drugo i svakako neispitano.

Šta motiviše ove predloge? Jedan motiv je možda manje vidljiv, mada je zapravo prilično važan. EU je sasvim specifična unija jer sve druge su uglavnom bile pre svega zasnovane na zajedničkoj bezbednosti, dakle pre svega na zajedničkim sredstvima odbrane. To je najčešće i odlučujući razlog da zajednička država ima sopstvene izvore prihoda, dakle da ima sopstveni budžet i, najčešće, pravo da oporezuje kako bi taj budžet imao prihode. EU nema autonomne izvore prihoda, izuzev carina, i ne može da oporezuje, dakle da ima neposredan odnos sa poreskim obveznicima. A opet, porez, i kako se on troši, ključan je za funkcionisanje, stabilnost, pa i demokratičnost svake političke unije.

EU se kod toga suočava sa dilemom. Ili fiskalna unija, koja ima za cilj socijalnu bezbednost Unije u celini, ili bezbednost, koja se ostvaruje vojnim sredstvima. Za ovo prvo je veoma teško obezbediti podršku zemalja članica. Za ovo drugo veruje se da bi moglo da bude interesa iz dva razloga.

Jedan jesu izbeglice. Može se verovati da bi EU mogla da stavi taj problem pod kontrolu tako što bi intervenisala tamo gde politički haos, gde nema efikasne države, podstiče talas izbeglica. Kako NATO zapravo ne može tome da služi, kao što je primetio i Tramp, kritikujući taj savez, evropska vojska bi bila alternativno rešenje. To je dalekosežna i složena ideja i biće zanimljivo videti kako će biti detaljnije obrazložena, dok je realizacije svakako veoma neizvesna.

Drugi je povećana neizvesnost oko strateških ciljeva SAD. Trenutna američka administracija, ne sasvim neočekivano, ako se uzme u obzir stav prethodne republikanske administracije, nema razumevanje za EU. Zapravo, ideološki je bliža nacionalistima i populistima. To, usput budi rečeno, stavlja Ujedinjeno Kraljevstvo u veoma čudan položaj, ali to je posebna tema. Tako da u svojim strateškim odlukama ne brine baš previše za evropske interese. Usled čega i taj stav Makrona i Merkel da EU treba da se oslanja na sebe i ne može da računa na bezuslovnu podršku SAD.

Putinova reakcija je razumljiva, mada se čini da nije očekivana u američkoj javnosti. Njegov cilj je partnerstvo sa SAD s ciljem zajedničke kontrole Evrope, kao u vreme Hladnog rata. Pa ako EU teži vojnoj samostalnosti, to partnerstvo bi trebalo da ima veću vrednost za Ameriku.

To su motivi, interesi i ciljevi. Kako sada stoje stvari, od toga neće biti ništa, bar zadugo.

(novimagazin.rs)

( Vladimir Gligorov )