Pošteni lopovi

Bez ikakvog posebnog povoda, iz ko zna kog kutka nesvesnog, iznenada mi je pao na pamet moj omiljeni lik iz detinjstva. Imao je harizmatično ime i bizarno zanimanje. Zvao se Bora 3 i bio je „pošteni lopov”. Broj tri svakako je označavao mesto u hijerarhiji, možda čak u dinastiji raznoraznih Bora, dok je objašnjenje njegove delatnosti predstavljalo čistu aporiju. Dok sam se prisećao njegovih majstorija oko džeparenja i skidanja ručnih satova zbunjenim žrtvama koje je zamajavao atraktivnim pričicama, iznenada su mi navrle uspomene na njegovog pretka (dedu, oca, starijeg brata?), na Boru 1.

Jedinica je, koliko se sećam, bio hipnotizer. Izvodio je pojedince iz publike i terao ih da sa sobom čine razne gluposti, odmah pošto bi ih poslao u san: da hrču, skidaju košulju, skaču na jednoj nozi, ljube sopstvenu ruku zamišljajući neku zanosnu plavušu. Publika, koja u tim vremenima nije ni sanjala o pojavi televizije, uživala je, naročito u glupavim izrazima lica probuđenih „medijuma”.

Bora 2 (sin jedinice, brat ili možda čak otac trojke?) bio je, mislim, klasični mađioničar, to jest „opsenar”, kako je voleo da naglasi. Smatrao je sebe umetnikom. Opsenarstvo mu je stvarno išlo od ruke, ali lepše od svega je bila lakoća kojom je izvodio svoje trikove. Setio sam se njegovog zamišljenog, pomalo odsutnog pogleda čoveka zagledanog u beskraj, izraza lica koji nije skidao ni u najuzbudljivijim trenucima, dok bi poentirao neku od svojih numera.

Sva trojica su nosila kratke brade, što je u to vreme predstavljalo sasvim retku pojavu. Bora 1 se na plakatima pojavljivao uvek sa zloslutno iskolačenim očima, dvojka je imao već pomenuti zamišljeni pogled vizionara, dok je Bora 3 imao vragolasti izraz koji je mirio nepomirljive strane svojih aktivnosti: poštenje i krađu.

Nestali su nekako brzo, preko noći takoreći, svakako neočekivano s obzirom na veliku popularnost i moć nad ljudima koju su, nesumnjivo, posedovali. Šta ih je udaljilo od publike, čiji sam najverniji deo i sam predstavljao? Bolest? Smrt? Nekakva velika, neočekivana pošast koju je, rekao bih, Bora 2 predosećao i zbog koje je na licu nosio onaj večito zamišljeni izraz? Pojava televizije? Da li je samo ona kriva što su potonuli u zaborav?

Rekao bih, štaviše ubeđen sam u to, da je ta fantastična trojka nestala čim su hipnoza, opsenarstvo i „poštena” krađa postali pravilo igre u celom društvu. Da su ovi, usuđujem se da ih tako nazovem, umetnici pred najezdom nelojalne konkurencije jednostavno - odustali. Jer, u međuvremenu je hipnoza postala legitimno sredstvo političke propagande, opsenarstvo njena uobičajena praksa, a džeparenje svakodnevna pojava.

Uzmimo bilo kog političara današnjice, najbolje one na vlasti, jer su oni najviše izloženi pogledima. Za svakog od njih se može reći da su odlični šegrti pomenute trojke. Pojedine vođe, boga mi, zalužuju već brojeve 4, 5, 6… Jedino, nisam siguran da bi ih učitelji priznali. Zašto? Jer su trojica majstora svoj posao radili da bi druge zabavili, razgalili, bez lične koristi i zadnjih namera.

Šta bi se, na primer, desilo kada bi Bora 1 svoje omađijane „pacijente” ostavio u stanju duboke hipnoze i iskoristio njihovu apsolutnu odsutnost za demonstraciju svoje neograničene vlasti? Kada bi moć nad njima, koju je uspostavio njihovim pristankom, dobrovoljnim izlaskom na scenu, upotrebio za nekakve nečasne radnje, ponižavanje ili tome slično? Ne, to nije dolazilo u obzir. Jedinica je držao do etike i uvek je na sceni bio u drugom planu. Važna je bila zabava.

Ili dvojka, koji je svoje i dalje neprevaziđene trikove izvodio s takvom lakoćom i nepretencioznošću, da je izgledalo kako ih svako iz publike može i sam izvesti. Zar se on ne bi zgrozio nad samopromocijom, isticanjem sopstvene posebnosti, nezamenljivosti i bogom datog poslanstva na kojima insistiraju njegovi sledbenici, političari? Naročito jedan.

Na kraju, šta bi se desilo da je Bora 3 za sebe zadržao neki od ukradenih satova? Kako bi sa sebe sprao bruku, ponovo postao pošten? Danas je to lako. Kontrolisani mediji i javni nastupi ljudi na vlasti mogu opravdati ne samo svako zavlačenje ruke u tuđi čep već i ozbiljne pljačke. „Ne dam - tog i tog!”, dovoljno je da to uzvikne neko sa vlasti i da sve legne, da se više ne pominje. Trojka to sebi ne bi dozvolila.

Autor je reditelj (Politika)

( Goran Marković )