Udarac naftašima

Industrija fosilnih goriva već dvesta godina pokreće našu civilizaciju. Vremenom je prerasla u najveću pretnju našem opstanku i to je konačno uvaženo sa najvišeg mesta: predsednik Obama je odbacio projekat Keystone naftovoda (blizu 2000 km dug naftovod od Alberte, Kanada do Nebraske, SAD), kao prvi svetski lider koji je obustavio rad na velikom projektu uz obrazloženje da bi on ugrozio klimu. Osamnaest sati pre toga, državni tužilac Njujorka Eric Schneiderman objavio je da je uputio sudski poziv Exxonu, najbogatijoj i najprofitabilnijoj energetskoj kompaniji na svetu, jer su se pojavili dokazi da je obmanjivala javnost u vezi sa klimatskim promenama.

Ove poteze su omogućile tri stvari:

Prva je globalna kampanja građana protiv izgradnje Keystone naftovoda pokrenuta u leto 2011. U Vašingtonu se tada smatralo izvesnim da će korporacija Transcanada dobiti dozvolu za izgradnju naftovoda. Do promene je došlo zahvaljujući neumornom radu stotina grupa kao što je 350.org i miliona pojedinaca. Tokom ovih 6 godina, ispred svake sale u kojoj je predsednik držao govor čekala je grupa aktivista sa transparentima zahtevajući odbacivanje ovog projekta. Protesti protiv Keystonea su se proširili na proteste protiv ostalih projekata industrije fosilnih goriva. Jedan od njihovih direktora je nedavno izjavio da se mora zaustaviti ta “keystonizacija”.

Druga stvar je povezana sa prvom: neumorno širenje novih uvida o stanju naše planete, koja ima pet puta veće rezerve uglja od one koju je bezbedno sagoreti. Mada je predsednik Obama danas rekao da Keystone kao takav “ne vodi u klimatsku katastrofu”, naglasio je da je “izvesnu količinu fosilnog goriva ipak bolje ostaviti u zemlji”. Ove jeseni je i guverner Engleske banke Mark Carney u Londonu govorio o “rizicima nagomilavnja uglja” koji postaje “nasukana imovina”. Nema rasprave sa matematikom koja pokazuje da poslovni planovi industrije fosilnih goriva više nisu “zdravi”. Iz ove delatnosti već su se odlili fondovi vredni 2,6 triliona dolara. Pametni novac odlazi negde drugde.

Što nas dovodi do treće stvari: taj novac je dobio cilj. Tokom poslednjih 6 godina cena solarnih panela pala je za 80 odsto. Industrija fosilnih goriva godinama je tvrdila da bi prelazak na obnovljive energetske izvore trajao decenijama. Ovaj argument je pao: alternativa je moguća ako se svi potrudimo. Naravno, industrija fosilnih goriva se neće predati tako lako. Ona raspolaže beskrajnim novcem nagomilanim tokom vekova svog rasta. Braća Koch će na ove izbore potrošiti 900 miliona dolara; toplane na ugalj sprečavaju postavljanje solarnih panela na krovove; sledeći republikanski predsednik će verovatno dozvoliti izgradnju naftovoda Keystone; Kongres još uvek razmatra ukidanje zabrane na izvoz nafte, što bi izazvalo pomamu za novim naftnim bušotinama. Brzina klimatskih promena zahteva širi i efikasniji građanski pokret.

Od decembarske konferencije o globalnoj klimi u Parizu ne treba očekivati čuda. Predloženi sporazum odražava neke pozitivne pomake od pregovora propalih u Kopenhagenu 2009. Ali činjenica je da nijedna zemlja nije ozbiljno shvatila ovaj problem. Konferencija u Parizu će biti samo jedna etapa u borbi koja predstoji. Događaji u poslednja dva dana su važniji od zakletvi i obećanja, jer pokazuju promene u stavovima političke i ekonomske elite. Ako uspemo da ubrzamo ove promene, imamo šansu. U najtoplijoj godini u istoriji merenja temperature teško je biti optimista. Ali napravljen je korak u dobrom pravcu.

(The New Yorker; Peščanik.net; prevod: S. MILETIĆ)

( Bill McKibben )