Trgni se, molim te

Narode, najprije, moram vas upitati jedno: kako se osjećate nakon 24. oktobra? Ja ne baš sjajno. Osjećam se poniženo, prevareno, izmrcvareno, bijedno. Zašto? Zato što me je tukla, jurila i gušila otrovnim bombama moja policija. Da, moja. Ja je plaćam. Ja plaćam doručak, ručak i večeru djeci onog policajca koji je ispalio desetine suzavaca na Hram. Ja plaćam školu sinu onog policajca koji je jurio hamerom cik-cak da me zgazi te subote. Da, ja sam podržavao onog policajca koji je prije par godina štrajkovao glađu zbog režima, a koji je prije deset dana rastjerao ''bande zlotvora''. A ko sam to ja? Ja sam Vladislav Dajković, punopravni građanin Crne Gore i kao takav svakodnevno na razne načine plaćam tu policiju. Ne plaća je Đukanović, ne plaća je Konjević. Plaćam je ja - građanin. Ali, više nisam samo građanin. Pored toga, postao sam i ogorčen građanin. Mislim da nisam jedini.

O protestima, policiji i huliganima odveć je mnogo rečeno. Teško da mogu šta originalnije, a i pametnije reći. Pored svega navedenog, zaboljelo me još nešto: apatija mladih ljudi. Bio sam razočaran kad sam na skupu vidio mahom starije ljude. Neki ih zovu i gubitnici tranzicije. Ja ih zovem i roditeljima djece koja danas, osim ako nemaju veze sa DPS-om, ne mogu naći poslove. Ali, i pored toga, to im ne smeta da ne dignu svoj glas protiv ove, biću potpuno iskren - diktature. Noseći te subote sa svojim društvom transparent ''naša prava - naša budućnost'', prošli smo pored nekoliko kafića. Bili su dupke puni mladim ljudima. Možda pretjeravši, osjetio sam prezir. Prezir, jer sam u njima prepoznao mnoge protivnike režima na papiru, mnoge koji žickaju po cigaretu od drugih, mnoge koji su na birou rada sa fakultetskim diplomama. Stoga, s pravom ili ne, pozvan ili nepozvan, bez trunke nekorektnih namjera, želim im poslati sljedeću poruku:

Momče, osvijesti se! Da, baš ti. Ti koji ovo čitaš! Dobro se zamisli nakon ovih redova. Zašto sebi dozvoljavaš da sin poslanika vlasti troši 500 e na noć, a ti nemaš za bioskop sa djevojkom? Djevojko, jeste, baš ti (!), tebi se lično obraćam, zašto dozvoljavaš da ćerka lokalnog pajtosa režima vozi novo auto od 40.000 e i radi u Ministarstvu, a tek je izmilila sa fakulteta, dok ti sjediš na birou rada i smišljaš izgovore zbog čega ne možeš s njom na piće. Ja ću ti reći: jer spavaš. Ti spavaš, a stvarnost je itekako budna. Prolazi pored tebe kao uragan. Dan za danom. Budiš se. Imaš djecu. Djeca opet prolaze kroz ono što i ti, a tad je već kasno da im pomogneš.

Na minulim protestima sam bio hapšen. Pisao sam novinske tekstove, Facebook statuse. Pravio performanse. Krivo mi je što nisam i više uradio. Ne, nisam tužan. Srećan sam jer sam pružio otpor, odlijepio se od tastature. Nisi za taj vid borbe? U redu, hajde onda nađi neki drugi. Učini bilo šta, daj svoj doprinos. Rizikuj! Nemoj da budeš od onih, možda dobronamjernih, ali suštinski, po djelovanju, mentalnih DPS-ovaca, u smislu ''ne glasam DPS, ali ne glasam ni opoziciju jer - svi su isti''. Ne, nisu svi isti. Daleko od toga. Momče, nemoj da budeš penzioner u tijelu mladića. Izaberi svoj pravac, izaberi svoj vid angažovanja, učlani se u stranku, napravi pokret, formiraj NVO, pridruži se bilo kome za koga smatraš da je ispravan, učini to pa makar i nikad ne izabrao onu opciju koju sam izabrao ja. Ja sam svoj put odabrao, ako ništa, makar se nadajući da ću na neke stvari ili odluke moći da utičem. To je samo moj teret koji sam spreman da ponesem.

Neko je rekao da ne postoji gora vrsta nepismenosti od one političke. Saglasan, zaista ne postoji. Ko ne vodi računa o politici, vodiće politika o njemu. Politika nisu samo dnevni političari, mandati i amandmani. Politika je ovaj kompjuter na kom kucam, ova čaša vode koju pijem, taj telefon s kog čitaš ovaj tekst, i onaj račun koji ćeš platiti djevojci u diskoteci, odnosno, politika je naš svakodnevni život. Kažu da prosječna osoba u Crnoj Gori umre u 25. godini, a biva sahranjena u 75. Kako, pitaš se? Tako što mnogi biraju da drugi vode život umjesto njih. Zato što mnogi mladi ljudi misle da njihov ''jedan'' glas ne znači ništa na izborima. E pa, znači! Znači svaki glas, baš kao što znači i svaki, pa i tvoj, život, jer je svaki čovjek jedan cijeli svijet. Svaki, pa i ti, čovječe.

Trgni se, molim te, zar ne vidiš da nas ubijaju, a neke su već i ubili, dok su, kao izgovor, zastavu ljubili. Mladi ljudi, shvatite da politika nije loša kao što vam je prezentuju. To rade iz najperfidnijih namjera. Konkretno: da bi vam je toliko ogadili da ni slučajno ne pomislite da je politika za vas, da vam ne dozvole da se sami pitate, jer ćete im onda uzdrmati carstvo, odnosno, fotelje. Uzdrmate li ih, neće više imati monopol - nad vama.

Za kraj, ako bar nešto znači, ja odustati od svoje Crne Gore neću. Nisu mi je oni poklonili, pa da mi je uzmu nazad. Ostavili su mi je moji đedovi, a mojim đedovima njihovi. Inostranstvo ne prihvatam kao opciju. Bio sam i vidio šta znači život preko, bez porodice. Ne znači ništa. Najlagodnija, a po meni i najbljutavija, pozicija je pozicija ''pravednog'' posmatrača. Onog s trosjeda, sa rukama na tastaturi. To sebi neću dozvoliti, taman i vječito griješio.

Zato biram, sad i zauvijek, svoj narod, svoj - DEMOS. Birajte i vi, ne sjedite skrštenih ruku, pa makar nikad ne izabrali slično.

( Vladislav Dajković )