Da je Tanjug Smederevo

Neto gubitak privrede Srbije u 2014. iznosio je 132 milijarde dinara (ukupan gubitak 549, ukupna dobit 417 milijardi) ili milijardu i 100 miliona evra. Taj podatak je prosto šokirao domaću javnost, pogotovo što su ti gubici čak četiri puta veći od onih ostvarenih 2013.

Nema sumnje da su to takoreći zastrašujući podaci. Špekulisalo se jedno vreme da upravo zbog toga nadležna institucija, Agencija za privredne registre, izbegava da ih objavi. A onda se razvila i mala polemika o uzrocima gubitaka - jedni su govorili: poplava, razduživanje… drugi: nesposobni menadžeri, još gora vlada… što je sve tačno, ali zapravo nije predmet ovog napisa.

U sveopštoj gunguli - UNESCO u Parizu, AV u Moskvi, MMF u Beogradu - u senci su ostali neki drugi, ništa manje alarmantni, pokazatelji poslovanja naših preduzeća. Ukupni gubici privrede Srbije, dakle i oni „akumulirani“ iz prethodnih godina, dostigli su na kraju 2014. iznos od 3.300 milijardi dinara. Ili, sasvim grubo, 30 milijardi evra. Toliko, otprilike, iznosi godišnji bruto domaći proizvod Srbije. Ukupan dug srpske privrede, opet na kraju protekle godine, premašio je 8.200 milijardi dinara, ili, opet sasvim grubo preračunato u evre, 80 milijardi. To su dva i po srpska BDP-a.

Ovi podaci ukazuju na dubinu problema u kojima se nalazi privreda Srbije. Problema, da budemo načisto, koji nisu od juče i koji, nažalost, nisu delo samo ove vlade.

Još je nešto, međutim, zanimljivije. Kad se pogleda malo poizdalje, vidi se da je gubitak ostvario javni sektor, dok je privatna privreda poslovala sa profitom. Javni sektor je, naime, ostvario neto gubitak od 148 milijardi dinara: javna preduzeća 42, preduzeća u restrukturiranju 77 a preduzeća u sanaciji i stečaju 29 milijardi. Privatna privreda je ostvarila neto profit od oko 16 milijardi dinara. Ili 130 miliona evra. Skromno, nema sumnje, ali – dobitak.

Saša Radulović, bivši ministar privrede, objavljuje ovih dana sukcesivno podatke o gubicima pojedinih velikih javnih preduzeća. Tako saznajemo da je Srbijagas prošlu godinu završio sa minusom od 393 miliona evra, Železnice sa 208, a EPS sa 114 miliona evra. Ukupno 715 miliona evra. Povrh toga ove kompanije su dobile subvencije iz državnog budžeta u visini od oko 200 miliona evra.

Na tapetu se istim povodom našla i Er Srbija. Ustanovljeno je da je ova firma u kojoj država ima manjinsko vlasništvo prošle godine od vlade dobila pomoć od oko 70 miliona evra (8,4 milijarde dinara); uzgred 22 puta više nego što je Jat Ervejz dobio 2013. godine. Da nije bile te pomoći Er Srbija bi poslovala sa značajnim gubitkom; ovako je ostvarila profit od 2,6 miliona evra (320 miliona dinara). Sveukupno su, dakle, ova četiri (polu)državna preduzeća koštala poreske obveznike Srbije blizu milijardu evra.

Pre izvesnog vremena sam u jednom tekstu na ovim stranicama naveo podatak (Fiskalnog saveta) da javna preduzeća godišnje građane Srbije - samo kroz subvencije, aktivirane garancije za kredite, neplaćene poreze i doprinose - koštaju oko milijardu evra. Zanimljivo je to - sa koje god strane da im priđete, kako god da ih zahvatite, šteta koju javna preduzeća prave kreće se oko milijardu evra. Tu bi ovaj tekst komotno mogao da bude završen, imao bi i lepu poentu, ali meni đavo ne da mira pa guram dalje, u neizvesnost.

Uprkos, naime, ovim više nego ubedljivim podacima, kad god se postavi pitanje budućnosti državnih preduzeća - i javnog sektora u celini, jer njega karakterišu iste poslovne performanse - najveći deo javnosti zapadne u čudno stanje empatije.

Uzmimo, na primer, Tanjug. Nema sumnje da nije dobra vest što posle 70 i kusur godina rada ova „fabrika vesti“ prestaje (mada to još nije sasvim sigurno) da postoji. Ali, dešavalo se to, zar ne, još ranije nekim drugim firmama, sa sličnim „proizvodnim programom“ i još dužom tradicijom, pa nije bilo toliko buke.

Glavni razlog za tužnu sudbinu Telegrafske agencije nove Jugoslavije u suštini leži u tome što ona bez državne pomoći nije mogla da opstane. A te države odavno nema. Što je tačno, ali nije presudno.

Šalu na stranu, nisu to bile velike pare, ni blizu jednog „Smedereva“ recimo, ali zlobnici bi mogli da kažu: Tanjug po Tanjug - tačno milijardu. Ipak, nećemo to reći, izbrišite tu rečenicu iz memorije.

Da, zbilja, da je Tanjug Smederevo, verovatno bi doživeo drugačiju sudbinu, i Vučić bi se malo više angažovao, pa bi se našlo neko rešenje.

I tako, Smederevo po Smederevo - 80 milijardi. Evra, kao što je rečeno.

(Peščanik.net)

( Mijat Lakićević )