Slaba država - siromašna zemlja

U Škotskoj sam bio vaspitavan tako da verujem da su policajci dobri ljudi koji će mi uvek pomoći. Zamislite moje iznenađenje kada sam sa svojih 19 godina prvi put otišao u Ameriku i na Tajms skveru u Njujorku pitao policajca gde je najbliža pošta, a on me zasuo bujicom psovki. Toliko sam se zbunio da sam važna poslovna pisma ubacio u kantu za smeće koja je ličila na poštansko sanduče.

Evropljani u principu imaju bolje mišljenje o svojoj državnoj upravi od Amerikanaca, koji su poslovično nepoverljivi i kritični prema svojim vlastima na svim nivoima. Ali oni plaćaju poreze tim vlastima, koje im zauzvrat pružaju razne usluge koje im život čine lakšim. Amerikanci, kao i mnogi građani bogatih zemalja sveta, uzimaju zdravo za gotovo svoj pravni i regulatorni sistem, državne škole, zdravstvenu zaštitu i penzijsko osiguranje, puteve, odbranu, diplomatiju i velike državne investicije u naučna istraživanja, naročito u oblasti medicine. Naravno, često su nezadovoljni tim uslugama i smatraju da one treba da budu bolje. Ali većina ljudi na zapadu plaća porez. Ako se nekome ne dopada kako se njegov novac troši, o tome se pokreće živahna javna debata, a na redovnim izborima glasači utiču na promene prioriteta u svojoj zajednici.

Sve ovo je očigledno i praktično se podrazumeva među stanovnicima bogatih zemalja sa efikasnom upravom. Ali veći deo svetske populacije ne živi u takvim zemljama.

U većim delovima Afrike i Azije državna uprava nije u stanju da prikupi poreze i obezbedi javne usluge. Društveni ugovor između vlasti i građana - nesavršen i u bogatim zemljama - u siromašnima često ne postoji. Njujorški policajac je bio samo neuljudan (i zauzet regulisanjem saobraćaja). U mnogim zemljama, policajaci koji treba da štite građane koriste svoj položaj da im otimaju novac ili da ih progone po nalogu moćnika.

Čak i u zemljama sa srednjim prihodom kao što je Indija, državne škole i bolnice trpe zbog masovnog (nekažnjenog) izbegavanja plaćanja poreza. Privatni lekari svojim pacijentima prepisuju inekcije, infuzije i antibiotike, ali država ne kontroliše njihov rad, a mnogi od njih rade bez potrebnih kvalifikacija.

Širom sveta u razvoju, deca umiru zato što su rođena na pogrešnom mestu - ne od egzotičnih i neizlečivih oboljenja, već od običnih dečijih bolesti koje se na zapadu uspešno leče već sto godina. Bez države koja obezbeđuje rutinsku zdravstvenu zaštitu, deca u ovakvim zemljama i dalje umiru.

Isto tako, ako su zakonodavni i pravosudni kapaciteti državne uprave nefunkcionalni, i njena preduzeća stagniraju. Bez efikasnog sudstva nema garancija da će inovativni preduzetnici ostvariti zaradu od svojih ideja.

Odsustvo državnih kapaciteta - to jest zaštite i usluga koje se u bogatim zemljama podrazumevaju - jedan je od glavnih uzroka siromaštva u svetu. Bez efikasne države koja sarađuje sa aktivnim i angažovanim građanstvom, mali su izgledi da se ostvari rast potreban za eliminaciju globalnog siromaštva.

Bogate zemlje često produbljuju ovaj problem. Inostrana pomoć - transfer novca iz bogatih u siromašne zemlje - u nekim slučajevima daje dobre rezultate, naročito u oblasti zdravstvene zaštite. Mnogi ljudi su preživeli zahvaljujući ovoj pomoći. Ali ona takođe podriva razvoj lokalnih državnih kapaciteta.

Najočigledniji primer su afričke zemlje, koje primaju direktnu pomoć u iznosu koji često premaša polovinu njihovog godišnjeg budžeta. Takve vlade ne teže uspostavljanju društvenog ugovora sa građanima, a nisu im nužni ni parlament ni efikasan sistem naplate poreza. Oni odgovaraju samo svojim popustljivim donatorima, koji rade pod pritiskom sopstvenog građanstva, koje zahteva da se pomogne siromašnim zemljama. Zapadni donatori zasipaju novcem vlade siromašnih zemalja, ponekad i više nego što su ove to tražile.

Kako bi bilo da zaobiđemo državu i novac dajemo direktno siromašnima? Naravno, kratkoročni efekti bi bili bolji, naročito u zemljama u kojima inostrana pomoć ne stiže do siromašnih. Potreban je zapanjujuće mali iznos - 15 američkih centi dnevno od svake odrasle osobe iz bogatog dela sveta - da svi ljudi na planeti pređu granicu siromaštva od jednog dolara dnevno.

Ali to nije rešenje. Siromašnim zemljama su pre svega potrebne funkcionalne vlade; isključivanje državne uprave iz jednačine popravlja stvari na kraći rok, ali osnovni problem ostaje nerešen. Siromašni ne mogu večno da zavise od zdravstvene zaštite kojom se upravlja van njihovih zemalja. Inostrana pomoć umanjuje izglede za razvoj siromašnih zemalja, a osnovni uslov za to je efikasna vlada spremna da sarađuje sa stanovništvom i razmišlja o zajedničkoj budućnosti.

Prva stvar koju možemo da učinimo je da sprečimo naše vlade da ovakvim zemljama otežavaju izlazak iz siromaštva. Smanjivanje pomoći je jedna od mogućih mera, ali ona mora biti podržana kontrolom trgovine oružjem, izmenama trgovinskih politika i propisa o subvencijama u bogatim zemljama, pružanjem tehničke i savetodavne pomoći bez finansijskog uslovljavanja i razvojem lekova za bolesti koje pogađaju siromašne. Ne možemo im pomoći slabljenjem njihovih već slabih državnih uprava.

Autor je profesor ekonomije i međunarodnih odnosa na Prinstonu i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2015.

(Social Europe/Project Syndicate; Peščanik.net; preveo: Đ. TOMIĆ)

( Angus Deaton )