Svojeglavci vs. nesoji

Mislim, dakle, pršute solim! Tako to ide na Cetinju, a slično je, ili isto, širom Crne Gore. “Mislim, dakle, taksiram”, interpretira se Dekart u Budvi; u Nikšiću važi “Mislim, dakle, kopam kanale”'; a “Mislim, dakle, molerišem” odnosi se na Bijelo Polje.

Ako posmatramo našu prošlost, onda ne treba da iznenadi nivo na kojem je danas naše društvo. Trebalo bi da nas zabrinjava kako smo malo prešli u posljednjih vijek i nešto, ali sigurno nije enigma to što su, oni koji bi trebalo da govore, zaćutali. I ne odlučuju se lako da progovore.

Glavna jeres danas, u Crnoj nam Gori, jeste misliti svojom glavom. Uz to, po inerciji slijedi da se mišljenje “svojeglavih”' ne poklapa sa mišljenjem naših suverena, koji su manirom nesoja, riješili da u potpunosti obesmisle Renea: “Mislim, dakle, nestajem”! Intelektualno - brzinom svjetlosti, fizički - polagano! Istina, na tempo oba nestajanja utiču upornost i inat, kojima se svojeglavac naoruža i upušti u borbu, braneći se, ali i to koliko može da zaradi tokom mjeseca za hranu.

Irelevantno je, u potpunosti, koje je svojeglavac nacionalnosti ili konfesije. Još manje je važno što je po vokaciji. Vaše stručne reference, svojeglavci, tek su nebitne, samo ako vam je i palo na pamet da, sasvim malo, “pomislite” svojom glavom - posla (a naročito državnoga!) za vas nema!!! Jer, oni misle, “Država, to sam ja”'!

A ko ste vi da to dovodite u pitanje!? Ne treba biti mnogo pametan pa da se shvati - u pravu su! Baš svi argumenti su na njihovoj strani!

Nakon takve spoznaje, bude malo neprijatno pitanje za sve: što da rade oni, koji su, nesvjesni ovih fakata, za životne pozive odabrali da budu ljekari, bibliotekari, tužioci, profesori, medicinske sestre, sudije, učiteljice... a ipak imaju potrebu biti svojeglavi?! Za njih, sa pogrešnim odabirom, kojim su sami sebe doveli pred svršen čin, ostaje skučen prostor za manipulaciju. Slijedeći logiku da “prokleta mogućnost izbora, mora da postoji”, svojeglavcima, stvarno, ne preostaje ništa drugo, nego li da se inate, pa tako soleći pršute, vozeći taksi, kopajući kanale ili molerišući, odbrane svoje dostojanstvo i dostojanstvo svoje egzistencije.

Ima li prostora za polemiku - zašto su ti svojeglavci toliko nepoželjni?! Ima, ali vrlo malo! Pored toga što ti egoisti ne dozvoljavaju da ih baš bilo ko pravi budalama, ove radoznalice nerijetko se usuđuju interesovati čak i za ono što ih se ne tiče. A direktoru bolnice, ili škole, pa čak i biblioteke, jedan takav rušilački element ne treba u kolektivu. Pa i pod pretpostavkom da je jako zadovoljan njegovim rezultatima na poslu. Pa čak i da zna da je svojeglavac u pravu i da bi i on sam želio biti u moralnoj poziciji svojeglavaca. Što bi on sebi priuštio nekoga, a da ga ne smije ni pitati za koga glasa? Ili ne daj Bože, da mu smeta pri brojanju ili agitovanju sigurnih glasova i to u kolektivu đe je on direktor? A, uz to, sigurno bi mu zasmetao i u poslovima sa strane: honorari za ekspertize, analize, putovanja, telefoniranja i papanja.

Realno, što bi sebi takav direktor dozvolio da ga kritikuju oni koji su ga tu doveli i vrlo mu precizno rekli što je najbitnije da radi?! Stvarno nema logike. A tolerišu mu: i da je prljavo (čitaj: glibavo) u njegovoj bolnici, od čega se umire; i da se u njegovoj školi učenici socijalizuju (čitaj: mlate) metalnim boksovima; i da u njegovoj biblioteci nema čitalaca (čitaj: baš ih briga), a zbog njih i postoji... Njemu je bitnije da ima više onih u čiji je glas siguran na parlamentarnim izborima, nego što bi, npr. tamo, neki Tomaš iz Nikšića, pored istorije, đecu u školi mogao naučiti i da misle svojom glavom! Važnije je i da je siguran, kad dođu lokalni izbori, da ga niko neće kritikovati, što je njegov kolektiv opoziciono leglo, nego što bi, tamo, neki Mirza, hirurg, iz Bijeloga Polja, svojim znanjem spasao stotine života! Ma, što će mu to?! Šefovi su bez skrupula kad se ne izvršavaju njihova naređenja i veoma ga lako mogu staviti u goru poziciju od svojeglavca.

Zato, urazumite se vi (!) svojeglavci! Vidite li i sami da ste na pogrešnoj strani! Ovako vam ne ide!

Nije valjda, da ste samo vi u pravu, a cijela država niti što zna, niti umije! A nemate, što se ono kaže, za burek. Pametnije bi vam bilo malo manje egomanije, malo manje vaših intelektualnih vragolija. No podvijte rep, pa kod prvoga direktora za člansku kartu sDPSS-a, pa da radite kao ljudi, stvarate porodice, zarađujete penzije. A ne ste se našli pametovati: te pokradoše sve privatizacijom KAP-a, za ništa dadosmo Sv. Stefan, prosvjeta nam se urušava, sistem zdravstva je očajan... i tako u nedogled. Bolje bi vam bilo da sa delegacijama idete u Dali na ručkove i večere, da kupujete cigarilose, idete na ljetovanja, kupujete parfeme, ispijate kafe i skupa pića, telefonirate do besvijesti, a sve od državnih para. Onda vam, svojeglavci, ne bi ništa falilo! A ne samo svojeglavite, i ljubomorišete, pa su vam onda krivi oni, što Vam đeca u školu odlaze u starim cipelama, u kojim se prave barice kad god pada kiša, jer vi nemate novca za nove. Ali ne, vama više smeta što Milo Đukanović ima sat od 100.000 eura, ili što se mason Zoran Jelić javno bavi fašističkom teorijom “1 zapošljeni, 4 glasa”. Puštite, jadni, Vujicu sa 31.000 eura godišnje, a krepaste od gladi!

Svojeglavci, shvatate li vi da radite i protiv svoje države, bre, a želite da radite državne poslove?! Ne može!

E, moji svojeglavci, pitaće vas starost, đe vam je bila mladost!

P.S. Pitaju li se “nesoji” što će biti sa njima kad izgube pozicije? Ili, ne daj Bože, u slučaju da neki svojeglavac dođe do njihovog mjesta? Očekuju li milost za svoju đecu i unuke? Autor je direktor državne ustanove i član 5-6 upravnih odbora

( Petar Glendža )