Napad u Ankari

Skup za „mir i demokratiju“ prekinut je krvoprolićem. Na njemu su učestvovali predstavnici različitih grupa: levičara, liberala, sindikata, feministkinja, udruženja lekara. Do tragedije je došlo na samom početku okupljanja. Neki su tek pristizali, drugi su pevali i igrali staro kurdsko kolo. Onda je odjeknula prva eksplozija, pa druga. Na jednom od plakata rasutih po zemlji je pisalo: „Želimo pogled u nebo bez krvi na licu“.

Ankara nije bilo koji turski grad: osim što je prestonica, ona je i centar demokratskih pokreta i antivladinih protesta. Raspoloženje ljudi se jako popravilo od junskih izbora, kada je Erdoganova AKP (Partija pravde i razvoja) po prvi put od 2002. godine izgubila apsolutnu većinu. U parlament su ušle 4 partije i obnovile mogućnost pravog višestranačkog sistema u Turskoj. Ali niko nije uspeo da formira koalicionu vladu. Erdogan koji teži predsedničkom sistemu, raspisao je nove izbore koji treba da se održe za tri nedelje. Turska ekonomija je uzdrmana, atmosfera u društvu napeta, zastrašuju se novinari i ograničava sloboda medija. Sada su sve te tenzije eskalirale. Turskoj svakako nisu bili potrebni vanredni izbori.

Ove dve eksplozije su deo niza napada. Prva bomba je bačena u julu, u Dijarbakiru na prokurdskom skupu partije HDP-a (Narodne demokratske partije). Onda su se kod sirijske granice u gradu Suluc, pripadnici ISIS-a surovo obračunali sa studentima koji su tražili obnovu lokalnog dečijeg igrališta. I sada se dogodio masakr u Ankari sa blizu 100 mrtvih, najveći teroristički napad u novijoj istoriji Turske.

Teški trenuci ujedinjuju društvo, ali u Turskoj je skoro nemoguće premostiti jaz između suprotstavljenih snaga. Živimo u turbulentnom regionu, okruženi Sirijom, Iranom, Irakom i u blizini Rusije, čiji su borbeni avioni nedavno ušli u turski vazdušni prostor. Turska prolazi kroz buran period: vlada je otuđena od građana i sve autoritarnija. Umesto suživota i kompromisa, prevladali su neprijateljstvo i podele.

Ali mnogi u Turskoj - Kurdi, Turci, Jevreji, Jermeni, Alaviti, žene i muškarci iz svih oblasti života - sve su odlučniji u odbrani mira i demokratije. Svet treba da čuje glasove tih ljudi. Oni neće odustati: neki od njih su brutalno zaustavljeni, ali srca ostalih kucaju za njih i za mir.

(The Guardian; Pečanik.net; preveo: M. MARKOVIĆ)

( Elif Shafak )