Kažu mi – probuši kašiku - a ja ne znam kako

E sad je dosta. Na +12 kg sam došla. “Plus 12?”, čude se moje prijeteljice zagledajući me oko struka. Da, da. Dobro ste čule, drage moje. Plus 12.

Počelo je to tamo negdje oko Nove godine.U toplini porodičnog doma i svih kužina koje smo o praznicima obišli. Prvih pet kilograma se lagano i neprimijetno ušunjalo u moj život. Kad su se one učvrstile, ostalih sedam je samo sletjelo na mene. Odjednom. To vam je ono – kao kad vas izgrudvaju nasred sniježne poljane. Samo što se meni ove grudve nisu istopile.

Rodila sam troje djece, nikada nisam imala problema sa kilažom, trpala sam u sebe sve moguće penne arrabiat-e, pesto genovese sa špagetima, karbonare, vruće pogače, bureke slasne, torte i kolače, čokolade od 300 grama kao krem bananice gutala. Noću pravila sendviče sa kulenom, sirom i majonezom. Nutelu supenom kašikom zahvatala. Poslije ponoći, kad mi šećer padne, obično. I ponosno nosila broj 38.Uzane haljinice i farmerice.Čudom se čudila ženama koje stalno neke dijete drže dok pogledom punim očaja proždiru tanjire zabranjene im hrane, preznojavaju se u fensi trenerkama po nekakvim fitness klubovima i dahću na pokretnoj traci uz ličnog trenera.

A onda je, kuc-kuc-kuc, višak kilograma došao na moja vrata. Evo kako je to bilo.Još pamtim kako se, ne tako davno, prvi pojavio stomačić. Legnem ja tako jedno veče, nakon nekoliko sendviča i podosta Nutele, kad ono-legao stomak pored mene. Izvalio se, onako, kao da je to njegova postelja. A??? Otkud ovo? Loša probava, zaključih i zaspah snom pravednika. Ujutro, uz ‘ljeb, vareniku I dnevnu štampu kupih I šest boca Donata. To je dobro za varenje. Donat će se izboriti sa salencetom na stomačiću. Bijah vesela.Nešto kasnije – navikoh se na salence, koje postade dio mene. Kao da smo odrasli zajedno.Eto tako sam ga primila. I tako, tek se navikoh da između mene i muža svake noći legne bezbrižno i moj stomak kad za njim dođe još njegovih drugova. Celulit je bio najhrabriji. Ali ne. Griješim. To, kako da vam slikovito objasnim, nije celulit. To je, zapravo, cijela farma celulita. Beskrajna celulitna polja. I to plodna.Bila je to, sad tek vidim, jedna berićetna godina.Rodilo mašala.Kao pečurke poslije kiše.

I šta sad – rekoh sebi. Ništa. Ne vidim ga.On ne postoji.Treba da se natežem i okrećem ispred ogledala da bih ga gledala.Što će mi to? Nemam ja vremena da ga zagledam. Neka ga tako.

Doduše, jednom me je prestravio.Baš onako, mučki, kad sam se najmanje nadala.U prodavnici garderobe u Briselu, dok sam između dva poslovna sastanka uletjela da probam tri haljine, broj 38. Iskočio je u svom punom sjaju praćen neumoljivim neonkama i pomognut odrazom u onim bočnim ogledalima što ga svi veliki svjetski lanci garderobe imaju u kabinama. Gusti zasadi su se prikazali, ja sam pomahnitalo odbacila one tri haljine broj 38 i pobjegla glavom bez obzira. Iste noći, dok sam u jednom restoranu uz jazz obilno večerala i pijuckala belgijsko pivce pokušavala sam da se usredsredim na ugodan razgovor o budućnosti EU i vratiše mi se scene iz kabine za presvlačenje. Ne vidim ga, njega nema, mantrala sam.I maaaalo je pomoglo. Red mantre red piva, red jazza. Tek – zaboravih ga ja. Ali… Sjutra-dan sam, izlazeći iz aviona, pod bljeskom podgoričkog sunca, vidjela da se neman pojavila i na natkoljenicama. Povukla sam suknju na dolje. Natkoljenice su savladane. Šta Ii je sljedeće, pitala sam se. No, moj alarm se ni tada nije upalio. Nastavila sam sa mojim ubitačno jakim tempom ishrane.

Mogu vam reći, sva sreća što u Briselu ne kupih one tri haljine broj 38.Ne bih ih mogla obući. Stomačić se ubrzo pretvorio u ozbiljan stomak nalik trudničkom. “Četvrto?”,pogledom su me zapitkivali poznanici na ulici. Ni dalje ništa nisam preduzimala. Lažem. Preduzela sam. Počela sam da nosim trudničku garderobu jer, fakat, ništa drugo i nisam mogla obući.

A onda je došao dan, dan kada sam odlučila da zaustavim vagu. Desilo se to u trenutku kada sam u nedjeljno jutro teturala od spavaće sobe ka kupatilu. Osjetila sam nešto.Nešto što me usporava i nije moje.Osvrnula sam se. Nema ništa.

Iz kupatila sam se zaputila ka kuhinji, ka frižideru. Hmmm. Ovako izgleda kad je vozilo pod teretom, pomislila sam.I kad ima prikolicu. Da! To je taj osjećaj. Prikolice koja vam je pridodata.Stiga je i spoznaja.“Ja osjećam sopstvenu stražnjicu!!!”,ukapirala sam napokon.

Ne paniči, rekoh sebi. Polako se obuci i idi u prodavnicu.Valja porodici spremiti nedjeljni doručak.Samo što se nisu poustajali. Šta da obučem?!? A šta drugo do trudničke pantalone! Prodavačica Jeca mi očima signalizira.Šta??? Pokazuje mi ka mojoj prikolici-stražnjici.Vidim da joj je neprijatno.I meni je.Pa je li moguće da su kasirke u piljari toliko drske da me upozoravaju na moje nabujalo tijelo? “Izvoli Jelena”, zvaničnim tonom uvrijeđene pms-gospođe se obratih mojoj omiljenoj djevojci iz lokalne piljare. “Izvinite”, šapuće, “pukle su vam pozadi pantalone”. A??? Panično napipah prorez širi od dlana. Ma kakvog dlana.Dva dlana.Preko cijele stražnjice.

Prekrih se novinama i užurbanim koracima dođoh do auta. Oooo.Oooo.Oooo.Ponavljala sam.Je li ovo moguće?

Sada je dosta, lupih šakom o volan.Ovo mora stati. Sa 55 kg sam ravno na 67 došla, praktično preko noći, i kako stvari stoje, imam osjećaj da tu neću stati ako brzo nešto ne uradim.

Objavljujem početak rata masnim naslagama.Šlaufi oko struka, stomače i ti, celulitu nezajažljivi-spremite se. Objavljujem vam rat.

Prvi cilj – zaustaviti okupatora i odbiti dalje napade.

Drugi cilj – okupatora potjerati sa moje teritorije.

Treći cij – pomoći i drugima da vode ovu istu borbu i pobijede.

U sjedećem nastavku pročitajte kako odabrati način borbe protiv suvišnih kilograma i kako prvi dani "novog života" protiču.

( Daša Petrušić )