Visoka prizemna politika

Od visoke politike se ne živi. I ne umire. Živi se i umire od niske, prizemne politike. To jest, političari žive, a građani - umiru.

Znam čoveka koji se pretrže radeći za privatnika, pa ipak ne uspeva da prehrani porodicu jer ne dobija zarađenu platu. Znam ženu koja ne može na lečenje metastaza jer joj gazdarica, kod koje i bolesna radi, ne uplaćuje zdravstveno osiguranje. Znam drugu koja je, poučena televizijskom kampanjom, otišla na preventivni pregled, ali pošto su joj zagadili uzorak, pravo na sledeći besplatan pregled imaće tek za dve godine. Znam mladića kojem su lekari sa VMA prepisali strogo mirovanje, ali mu komisija nije produžila bolovanje jer ”nikome ne produžavaju” pa mora na posao čak i po cenu života.

I to je samo mali deo radno-zdravstvenog kartona tek nekolicine ljudi koje znam. I sigurna sam da vi znate još mnogo više primera iz raznih oblasti života. Primera koji su posledica nakaradnih zakona ili njihove nakaradne primene ili još nakaradnije neprimene, a ne toga što nismo podesili ”mindset” ni prigrlili ”protestantski” odnos prema poslu niti što ne radimo dovoljno ili dovoljno dobro.

Za to vreme, vlast koju smo zadužili samo da donosi zakone i stara se o njihovoj primeni, intenzivno radi samo na tome da nam svoje prizemne postupke predstavi kao visoku politiku.

Pa je tako kamen-temeljac za privatne zgrade - državnički projekat od prvorazrednog nacionalnog značaja; organizovano partijsko okupljanje - opštenarodna podrška (uz partijsku knjižicu koja je postala legitimni ausvajs za prolazak kroz nelegitimno zabranjene gradske zone); kafedžijska zarada - javni interes koji komunalna policija štiti i silom (pitajte ekipu Istinomera, imaju i video); kurtoazne reči jednih stranih zvaničnika - međunarodne diplome za rad i primereno ponašanje (dok se naše diplome devalviraju), a nediplomatske izjave drugih - objava rata.

Sa druge strane, ozbiljna politička pitanja se srozavaju na nivo dnevnog politikanstva i, umesto da se rešavaju, zataškavaju se galamom.

Pa se tako opšta zloupotreba ovlašćenja ”rešava” lakonski, jednom plahom izjavom premijera da će smanjiti dnevnice za službena putovanja u inostranstvo sa 65 na 15 evra, kao da je ta odluka u njegovom inokosnom domenu odlučivanja i, još gore - kao da je saglasan sa tim da državni službenici putuju zbog dnevnice, a ne zbog potrebe posla. Istovremeno, mito i korupcija u državnim organima predstavljaju se javnosti kao prizemna politikantska izmišljotina neistomišljenika koja se ”dokazuje” tako što je poligraf, jedan inače banalan i nepouzdan (ako stiskate čmar, na primer) instrument, proglašen za neprevaziđeno čudo vrhunske tehnologije koje samostalno rešava svaki slučaj - ako ”prođete“, nevini ste, ako odbijete, krivi ste.

Za to vreme, tu negde oko nas, daleko i od njihove visoke politike i od njihovih prizemnih interesa, ljudi koje političari vide samo kao biračko telo, pokušavaju da prežive. Bez pompe. Bez glasa.

(Peščanik.net)

( Nadežda Milenković )