Opsovani bog

1.

Dužan si da javno, na sav glas, kažeš jesi li ili nijesi to što o sebi misliš govoriš - jesi li ateist, jesi li bezbožnik - u onom značenju kako je ateizam i bezbožništvo definisao neki francuski filozof iz osamnaestoga stoljeća.

Samo pošten čovjek - govorio je taj Francuz - ima pravo biti ateista.

Smatram da mi to pravo pripada, te da ne postoji smetnja da o mitu i mitomaniji na ravnoj nozi razgovaram sa ma kojim apostolom.

Separat Andrićevog eseja Njegoš kao tragični junak kosovske misli priredili su i nedavno objavili Gradimir Aničić, Zoran Perović, Mira Glišić Simić i Žarko Rakić. Naglašava se da je to bilo Andrićevo „predavanje u korist podizanja Njegoševog spomenika“.

Dakle, ideja o podizanju Njegoševog spomenika u Beogradu pokreće se tek 1934. godine. Možda je i tu tadašnju inicijativu podstakla Križanićeva karikatura na kojoj počivši Vladika, s lupom u ruci, s neba, kroz oblake nad Beogradom, pretražuje sokake i pijace gdje li su mu podigli spomenik. Nigdje ga ne nalazi, ili je pokojnik možda obnevidio pa sa nebeske visine ne prepoznaje svoju beogradsku bronzanu bradu.

2.

“Dao bih sve što imam, samo da mi je obrijati ovu bradu“ - citira Andrić izjavu Medakvića da mu je tako nešto rekao Njegoš.

Na Njegoševe stihove - Oltar pravi na kamen krvavi, Ivo dodaje: krvav kosovskom krvlju.

Po Iveku, u Crnogorcima i nema crnogorske no je sve kosovska krv.

„Crna Gora i svet koji je izbegao u njena brda (možda smo migranti, Ivek?) bili su kvintensencija toga kosovskog misterija. Sve što se u tim brdima rađalo, dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu.“

Bože, bože, kakva otkrića Andrićevog akušerstva i ginekologije!

„Tvrđeno je da se reč Kosovo pored reči Bog najčešće pominje u Gorskome vijencu.“

Pa možda je i svetosavski bog izbjeglica. Pred osmanlijama preko Kosova grabio - u Crnu Goru.

„Eto sam Crnogorac rodio sam se i odrastao među njima i gospodar sam, pa ih još ne poznajem.“ Govori Njegoš.

Ivo ih poznaje bolje no Vladika, iako nije Crnogorac, nije rođen niti je „odrastao“ među njima. Nije ni gospodar crnogorski.

„Težina zaveta koji leži na ovoj ‘žiži srpstva’ i suviše je velika. Crna Gora pod njom krvari.“ Eto nam nagrade - žiža srpstva! Stenjite i dičite se.

3.

Bezbožnik je dužan da „bezbožno“ dočekuje bogove, inače bi izgubio svoje „zvanje“. Zato i „razgovaram“ sa Andrićem tako sikterski.

Bezbožno čitanje „apostolskog pisma“ vraški je klizavo, kao na poledici.

Ne možeš li nešto ili nekog drugačije podrivati, rastakati, poricati - proglasi ga nestvarnim, „mitskim stvorenjem“, mitološkim čudom, pa ga tada dotuci hvalospjevom.

Andrić se služi sofizmima, subrepcijom. Naglašava siromaštinu, ubogost crnogorskih žena, naprćenih bremenima ogrevnih drva, siromaški odjevenih, zadihanih i oznojenih u tjeskobnom puteljku kroz kamenjar, a sa tih pozida govore o kosovskome mitu!

Služeći se sofizmima, koje Andrić često koristi, i današnji ravnogorski učenjaci mogu o Crnoj Gori lupetati kako im volja: mogu izjaviti da Crna Gora ima ono što nije izgubila, a nije izgubila - kamenje, klance, slomovrate i pećine, litice i bezdane.

Pa ostavite im tu imovinu. Ne možete je (kad bi vam i bila potrebna) pokupiti u svoju vreću.

O blebetanjima protiv Danila Kiša kritički elegantno napisao je daroviti Brano Mandić („Vijesti“ 21. oktobra 2018). Nemam potrebe da o tome nešto drugo kažem.

Kome je Andrić zagonetka?

Jedino samom sebi.

4.

„Sve što se u tim brdim rađalo, dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu. Tu je dakle početak i Njegoševe drame... Njegoš je prototip kosovskog borca.“ (Potureni dokaz).

Po Andriću - Kosovo je za Njegoša izvor i kraj svega. (Tao). Andrić, reklo bi se, drži da je Alipaša Stočević Njegišev kum.

Crna Gora i njen svijet su, po Andriću - kosovske izbjeglice, kvintensencija kosovske misterije“. (Namučene žene).

„U njegovoj akciji, kao u njegovom duhovnom doživljavanju i kao i u ličnom životu samom, svuda je kosovska misao urezala svoj tajanstveni znak, tražeći žrtvu, ali i donoseći rešenje.“

Znači - po Andru - Crnogorski Vladika je - Rade Kosovac! Njegoš misli kosovski, a ne lovćenski.

„Poezija visinskog vazduha... sa onoliko ukrasa samo koliko je moglo da bude doneseno u jedan zbjeg.“

Crna Gora je - kosovski zbjeg. Sve ukrase donijela je sa Kosova.

„Netačno je to što kaže Rešetar...“ - Tačno je samo to što kaže Andrić.

Dopustiću sebi jednu iluzionu predpostavku. Naime, ako bi se Njegoš kakvim čudom našao pred sudom, a advokat mu bio Ivo Andrić, i ako bi mu sudija na kraju sudovanja postavio rutinsko pitanje - imate li nešto predložiti da vam se uzme kao olakšavajuća okolnost, uvjeren sam da bi Vladika rekao - imam. Uzmite mi kao olakšavajuću okolnost to što me je ovako „branio“ ovaj advokat.

Ostala gomila bljuvatelja i pljuvatelja Njegoševe ličnosti i djela ne zaslužuje ništa drugo osim - sikter i zakonsku kaznu.

5.

Poznato je da nema boga koji nije opsovan. Nema veličine koja nije napadana od sitneži i zavidljivaca. I praistorija je puna takve boranije.

Sokrata je napadao Antiloh sa Lemnosa. Ne znam znate li za toga Antiloha, ali sam siguran da znate ko je Sokrat.

Pitagoru napada neki Kilon iz Krotona; Homera - Sijager; Hezioda - Kekrop; Pindara - Amfilmen; Talesa - Ferekid...

Sami recite koja od ovih imena pamtite, a za koja nijeste ni čuli.

Njegoš spada među napadnute velikane, a ne među napadače.

Idejni i „moralni“ zlodusi svetosavskog klerofašizma očigledno nastoje da Andrićevu kuću u Herceg Novom pretvore u velikosrpski hram. Šteta što to nije Andrićeva rodna kuća, no njegova vikendica, čija je izgradnja vjerovatno finansirana sredstvima od autorskog honorara Nobelove fondacije.

Usput, da podsjetim, za one kojima je to manje poznato - Nobel nije ni slikar ni pjesnik, no naučnik, slavan po tome što je pronašao dinamit. Bez toga njegovog otkrića ne bismo se mi mogli tako uspješno međusobno „prepirati“ i „sporazumijevati“.

Sad se vi, Crnogorci, skontajte - ako želite imati nobelovca, recite da ste Srbi.

Za modernu srpsku poeziju i prozu karakteristična je odlika da potiče iz nekoliko pera diplomata karađorđevićevske kraljevine SHS.

Dučić (on je prvi naručio i u svom dvorištu postavio Njegošev kip). Za njega Oskar Davičo nekom prigodom reče: Dučić Jova, poeta i četnik. Svakako ne bez razloga.

Po Dučićevim scenarijima u Americi su snimani filmovi protiv narodnoslobodilačke vojske i narodnoga ustanka protiv fašizma.

I Dučić i Andrić su bili ambasadori karađorđevićevske dinastije SHS - Dučić kod Musolinija, Andrić kod Hitlera.

Na prijemu diplomatskog kora u Rimu, prilikom pozdrava, Jovan Dučić se predstavlja Musoliniju: Duče, ja sam - dučić.

Na istom takvom prijemu u Berlinu Firer je ponudio Andriću sigurnost na prostoru zemalja koje je njemački fašizam već bio okupirao.

Andrić se vratio u Beograd kod Nedića, zasjeo u neku vilu, pisao i redigovao literarne izlive. Nije učestvovao u NOB-u.

Ako sam ovim tekstom kolikogo uspio rasvijetliti neke trenutke iz naše prošlosti koji nijesu bili dovolno poznati, onda nijesam uzaludno pisao ovo štivo.

( Milika Pavlović )