Pobjednik je Trojka

Aleksis Cipras je ostvario ubedljivu pobedu uprkos ponižavajućem julskom porazu pred Trojkom i grčkim poveriocima. Prkoseći opoziciji, anketama i kritičarima u sopstvenoj partiji (uključujući i autora ovog teksta) uspeo je da zadrži umanjenju, ali dovoljnu parlamentarnu većinu. Sada je ključno pitanje da li njegov reizbor znači i da je faktički zadržao vlast.

Najveći gubitnici su manje partije koje su pokušale da pridobiju razočarane glasače sa ekstremnih krajeva političkog spektra posle julskog referenduma. Zaprepašćujuće je da partija Narodnog jedinstva nije uspela da iskoristi nezadovoljstvo svih onih koji su na referendumu glasali „ne“ posle Ciprasovog naglog zaokreta u korist sporazuma kojim je dodatno ograničen nacionalni suverenitet i uvedene strože mere štednje. Potami, partija koje se predstavljala kao Trojkin reformistički favorit, zakazala je u okupljanju znatnijeg dela onih koji su na referendumu glasali „da“. Suočene sa ubedljivim Ciprasom spremnim da sprovede Trojkine programe, novoosnovane protrojkine partije nisu imale ništa da ponude.

Najveći pobednik je sama Trojka. Tokom poslednjih pet godina, svi zakonski predlozi koje je sačinila Trojka usvajani su tankom većinom u grčkom parlamentu, darujući svojim autorima besane noći. Međutim, pošto se sada i Siriza obavezala, svi zakonski predlozi neophodni za sprovođenje trećeg paketa pomoći prolaziće sa ubedljivom većinom. Gotovo svi opoziconi poslanici, sa izuzetkom komunista iz KKE i nacista iz Zlatne zore, glasaće za te predloge.

Naravno, dolazak u ovu poziciju posledica je teškog udarca grčkoj demokratiji, jer čak 1,6 miliona glasača koji su glasali na julskom referenudmu nije izašlo na ove izbore, što i ne predstavlja veliki gubitak za birokrate iz Brisela, Frankfurta i Vašingtona za koje je demokratija, u svakom slučaju, samo smetnja.

Cipras sada mora da sprovede fiskalnu konsolidaciju i program reformi osuđenih na propast. Nelikvidna mala preduzeća, bez pristupa tržištima kapitala, moraju da plate unapred porez na očekivani profit za 2016. Domaćinstva moraju nekako da skupe novac kako bi platila sramni porez na imovinu na neprofitne stanove i radnje koje ni ne mogu da prodaju. Povećanje PDV-a će samo dodatno podstaći izbegavanje njegovog plaćanja. Trojka će iz nedelje u nedelju zahtevati donošenje restriktivnih i antisocijalnih mera: smanjivanje penzija, dečjeg dodatka i oduzimanje stanova hipotekarnim dužnicima. Ciprasov plan za plovidbu kroz ovu oluju zasniva se na tri obećanja. Prvo, da je sporazum sa Trojkom nedovršen jer ostavlja prostora za dalje razgovore o važnim detaljima. Drugo, da se očekuje otpis dugova. I treće, da će i grčki oligarsi snositi teret krize. Glasači su podržali Ciprasa jer im se učinilo da će on najlakše ispuniti ova obećanja. Problem je što je njegova mogućnost da to učini znatno ograničena sporazumom koji je već potpisao.

Njegov prostor za pregovaranje je neznatan s obzirom na jasne uslove koje grčka vlada mora da „dogovori sa Trojkom u vezi sa svim potezima važnim za ispunjenje uslova predviđenih sporazumom o razumevanju“ (primetili ste odsustvo bilo kakvih obaveza Trojke prema grčkoj vladi).

Otpisa dugova će svakako biti, barem u nekoj formi, ali ne u dovoljnoj meri. Otpis dugova je važan jer omogućava ublažavanje mera štednje (manji primarni budžetski suficit) kako bi se povećala tražnja i podstakla investitorska grabljivost. Međutim, stroga štednja je već dogovorena (uz apsurdne primarne suficite od 3,5 odsto BDP od 2018) i odvraća osetljive investitore.

Treće obećanje je ključno za Ciprasov uspeh. Prihvatajući produži-i-pretvaraj-se-da-je-sve-u-redu zajam koji ograničava vladine mogućnosti da ublaži štednju i brine o slabima, jedini razlog postojanja levičarske administracije sveo se na suzbijanje uticaja i moći grčkih oligarha. Ali problem je to što je Trojka njihov najbolji prijatelj i vice versa. Tokom prvih šest meseci 2015, dok smo se suprotstavljali Trojkinom monopolu na donošenje odluka u Grčkoj, njena najveća domaća podrška dolazila je od medija u vlasništvu grčkih oligarha i njihovih političkih predstavnika. Reč je o istim ljudima i interesima koji su sada prihvatili Ciprasa. Može li da im suprotstavi? Mislim da on to želi, ali mu je Trojka već oduzela najvažnije oružje, nateravši ga da rasformira jedinicu za borbu protiv ekonomskog kriminala SDOE.

Ciprasov prethodnik na mestu premijera A. Samaras se 2014. našao u sličnom problemu, jer je morao da sprovede Trojkine propale programe. Pretvarajući se da čini sve što Trojka traži, odlagao je njihovo sprovođenje i pozivao da se mere ublaže, što je dovelo do Sirizine pobede.

Da li će Cipras imati više uspeha izigravajući posvećenost još jednom neuspešnom Trojkinom programu? Nisam optimista, ali ne treba da ga otpisujemo. Njegova subina zavisi od toga da li će nova vlada voditi računa o žrtvama Trojkinih sporazuma, sprovesti istinske reforme ulivajući poverenje kompanijama da investiraju i iskoristiti nazadovoljstvo krizom kako bi dobila znatne ustupke od Brisela. Ambiciozni ciljevi, nema šta. Ali pobeda, ma koliko slatka, nije važna. Važno je da se nešto promeni.

Kad smo već kod promene, konzervativci su pokušali da tokom kampanje pokažu svoju humaniju stranu. Uzalud, jer je migrantska kriza potpuno razotkrila njihovu mizantropiju. Kontrast između dobrodošlice ukazane hiljadama izbeglica u poslednjih nekoliko nedelja i izbegličkih kampova koje je sagradila Samarasova vlada vratio je većinu razočaranih progresivnih glasača Sirizi. U retkim trenucima neobjašnjivog optimizma zamišljam srdačnost prema strancima u nevolji vesnikom nove borbe grčke vlade protiv Trojkine distopijske vizije Evrope.

(The Guardian; Peščanik.net; preveo: M. MARKOVIĆ)

( Janis Varufakis )