Čovjek je biće koje je izgubilo neposrednost

Zakletva životu: Nikada te neću izdati sasvim, mada sam te izdavao i izdavaću te na svakom koraku. I kada sam te mrzeo, nisam mogao da te zaboravim. Preklinjao sam te da te podnesem. Zvao sam te ali nisam dolazio; urlikao sam ali mi se nisi ni osmehnuo. Bio sam tužan a nisi me tešio. Plakao sam a nisi mi zasladio suze. Pustinja si bio mojim molbama, grob mome glasu. Tišina si bio mojim mukama a pustinja mojim samoćama. Ubijao sam u mislima prve trenutke života a zagrmeo tvoje početke. Hteo otrov tvojih korena, htedoh da presuše voćke i presuše izvori; žudela je moja duša.

No zahvalna ti je duša moja za osmeh koji je videla samo ona, a niko drugi, zahvalna za susret koji niko nikada nije saznao, taj susret se ne zaboravlja već tajnom verom u tebi odjekuje u tišini, ozelenjava pustinju, zaslađuje suze i razvedrava samoće.

Zaklinjem se da nikada nećeš saznati za moju veliku izdaju. Zaklinjem se svim najsvetijim - tvojem osmehu, da se neću rastati od tebe. (...)

***

A kakvu vrednost i može imati činjenica da se lomim, patim ili mučim mislima? Moje prisustvo u svetu uzdrmaće - na moju veliku žalost - neke bezbrižne živote remeteći nesvesnu ljudsku naivnost drugih na moju još veću žalost. Mada mi se čini da je moja tragedija najveća u istoriji - veća i od pada careva ili ko zna kakvog stradanja na dnu nekog rudnika - ipak, implicitno, imam osećanje svoje totalne bezvrednosti. Uveren sam da sam apsolutno ništa u vaseljeni, ali osećam da je moj život samo moj. I kada bi trebalo da biram između postojanja sveta i mog postojanja, odrekao bih se svega zajedno sa svim svetlostima i zakonima, spreman da sam lebdim u apsolutnom ništavilu. Premda je život za mene patnja, ne mogu ga se odreći, jer ne verujem u apsolutnost transvitalnih vrednosti da bih se žrtvovao za njih. Kada bih bio iskren trebalo bi da kažem da ne znam zašto živim i zašto ne prestanem da živim. (...)

*** Ako svako od nas ne živi strasno, burno i bolno, a ne ponizno kao u našoj tužnoj istoriji, nikada nećemo ovenčati Rumuniju istorijskim oreolom. Ako ne budemo subjektivno pokušali da se oslobodimo nazadovanja u istorijskoj propasti i tragediji bićemo izgubljeni za budući preobražaj svoga roda jer će sa nama i on biti izgubljen. Ne shvatam da postoje ljudi koji spokojno spavaju iako misle na podzemno postojanje jednog progonjenog naroda, na vekovni mrak, strah i kmetstvo. Kada vidim Erdelj otvara mi se likovna konfiguracija nemih bolova, jedne neizdržive i ugušene tragedije. Zar ne narasta katkad u vama, poput koncentrisanogotrova, čitava serija pretrpljenih poniženja i ne rasprskavaju se u vama želje za osvetom nagomilavane stotinama godina? Ništa o Rumuniji ne razume onaj kome nije bolna opsesija.

*** Sve sam ubeđeniji da je čovek nesrećna životinja: napušten, sam na svetu, prisiljen da pronađe sopstveni način života, nepoznat prirodi pre njega. Zbog takozvane slobode pati više nego pod najnemilosrdnijim jarmom prirode. Zbog toga se i ne čudim što je čovek došao dotle da zavidi cvetu ili biljci. Živeti kao biljka, imati želju da rasteš ukorenjen, cvetajući i venući u savršenoj nesvesti pod suncem, biti intimni deo plodnosti zemlje, želeti da budeš anonimni izraz životnog strujanja, znači očajavati zbog smisla života. A zašto se ne bismo menjali sa cvetom? Znam šta znači biti čovek, stremiti idealima i živeti u istoriji. Šta još mogu da očekujem od takve stvarnosti? Nema sumnje da je biti čovek nešto posebno: doživljavaš jednu od najozbiljnijih tragedija, kolosalnu dramu, biti čovek znači živeti u potpuno novom, potresnijem i komplikovanijem egzistencijalnom poretku nego što je prirodni. Što se dublje spuštamo u neproduhovljeno carstvo prirode, dramatičnost sve više popušta, dok se sasvim ne izgubi. Čovek je sve skloniji da preuzme monopol na dramu i patnju. Zato je izbavljenje za njega gorući i nerešiv problem. Ne mogu se prsiti što sam čovek, jer sam taj fenomen proživeo sve do njegovog prauzroka. Samo oni koji to nisu spoznali mogu sa žarkim intenzitetom da se hvale što su ljudi, i skloni su to da budu. Ako se tako posmatra, njihovo oduševljenje je razumljivo. Ima među ljudima i onih koji nisu sposobni da se uzdignu iznad animalnih ili biljnih životnih formi, pa je prirodno da čeznu za ljudskošću i obožavaju je. Ali oni što znaju kako s tim stvari stoje, teže za bilo čim drugim samo ne za tim da budu ljudi.(...)

*** Trebalo bi da čovek prestane da postoji ili da postane racionalna životinja. Bolje da postane apsurdno biće koje u svakom trenutku rizikuje sve, sa opasnim fantazijama i beskrajnim ushićenjima, da bi mogao da umre zbog svega što svet nudi i svega što ne nudi. Ideal svakog čoveka je da prestane da bude čovek. A to se ne može, osim kroz ostvarenje apsolutne samovolje. Ljubav prema ljudima koja niče iz patnje liči na mudrost koja izvire iz nesreće. U oba slučaja koreni su truli, a izvor zagađen. Samo Ljubav prema ljudima, prirodna i spontana, kao rezultat dara prirode i neodoljivog zanosa, može da oplodi i duše drugih i da saopšti toplu i vedru intimnost. Ako je rezultat patnje, Ljubav skriva previše suza i uzdaha da ne bi delila zrake gorke jasnoće, u kojoj crne tačke prljaju čistotu ljubavi. Odviše je lišavanja, odviše muka i nemira da bi ova Ljubav bila išta drugo do beskonačna blagost. Praštaš sve, dopuštaš sve, pravdaš sve. No, da li je to Ljubav? A kako da još voliš kad nisi ničemu privržen? Ljubav prema ljudima iz patnje predstavlja prazninu te ljudske duše, između svega i ničega, kroz nju je svet nekako ušao u tebe i pritiska te nezavisno od svakog otpora. Treba li se još čuditi što se neki bave sportom, vulgarnošću, umetnošću i seksualnošću samo da bi zaboravili?

*** Zašto žene ne pišu? Zato što mogu da plaču kad god hoće.

*** Ja nemam ideje, već opsesije. Ideje može imati svako. One nisu nikoga uništile.

*** Nedostatak svih ljudi je što čekaju da žive, jer nemaju hrabrosti svakog trenutka. Zašto ne bismo uz svaki trenutak stavili toliko strasti i toliko topline da postane apsolut, večnost? Svi učimo da živimo pošto nemamo ništa više da očekujemo, a kad čekamo, ne možemo ništa da naučimo, jer ne živimo u konkretnoj i živoj sadašnjosti, već u bezbojnoj i dalekoj budućnosti. Trebalo bi da ništa ne čekamo osim neposrednih sugestija trenutka; da čekamo nemajući svest o vremenu. Spas može biti samo u ponovnom osvajanju neposrednostii. Jer, čovek je biće koje je izgubilo neposrednost. Zbog toga je indirektna životinja...

(Iz tekstova objavljenih u knjizi “Priručnik o strasti”, izbor i prevod Petru Krdu)

( Petru Krdu )