Draganu, od Sveta

Pismo u Spuž: od Svetozara, bratu Draganu

Brate, biću iskren kao nikada: pogodilo me tvoje pismo. Da, Dragane, i mi, kako si rekao - u vrhu mafijaškog kartela - imamo dušu. Reći ću ti zato - lagao sam kada sam nakon tvog prvog hapšenja kazao da ćutim ne zato što se bojim, da ćutim ne zato što me je strah za moje. Lagao sam, bezočno, morao sam: bojim se, brate, kao nikada do sada, bojim se kao dijete. Strah me je za moje. Za naše. Nemamo sna, ni ja, ni Đorđina, odavno. Miloša povremeno sklanjam u Beograd. Ne izlazim, sramota me je - sada sam ja krivac za sve. Ja, a ne On. Da, bojim se, zato ćutim. Postao sam krpa. Znam: zaslužio sam. Ne moraš mi vjerovati, znam da nećeš, znam da ne možeš očima da me vidiš, ali ovo je gore od zatvora.

U klopci smo. Sabio nas je u rupu. Tačno je sve što si napisao, sve: ja sam bio Budva. Sve je išlo preko mene, do najsitnijih poslova, od prodavnica palačinki do Zavale, od picerija do Avale. Grabio sam koliko sam mogao, jesam, ali što je tu grijeh, čovječe: ovi što nas kritikuju bi i više, da im može biti. Uzimao sam za svoju djecu, tvoju, naše porodice, za njihovu sigurnu budućnost. Je li to grijeh? Da nijesam ja, neko bi drugi. Sada svi govore o tome kako smo stvorili kriminalnu mrežu, kako smo otimali, ali neće da vide ono što smo stvorili: državu. Što su svi ti milioni koje oni sada pominju, u poređenju sa Crnom Gorom. Zrno pijeska. Ništa. Možda će ti zvučati smiješno, ali tako je: krali smo pošteno.

Kriviš me što ćutim. Tjeraš da progovorim, da sačuvam obraz, kažeš, svoj i obraz naše familije. Da otvorim začaurena usta i spasim uplašenu dušu. Kako? Priznaću ti, brate: plakao sam dok sam čitao tvoje pismo. Pročitao sam ga stotinu puta. I ja, i Đorđina. Ali, čovječe, zar ne shvataš, kako to da ne shvatiš: ako progovorim - nema nas. Ja ga znam najbolje: ili ćemo biti u zatvoru, ili pod zemljom. Neće nas biti na slobodi: ni mene, ni tebe, ni Đorđine, ni Miloša, nikoga... Gotovi smo. Vidiš da smo postali meta. Da smo porodica na meti porodice. Da smo spremljeni za odstrel. Da smo bačeni na zemlju, kao oglodane koske, krvoločnim medijima.

Kako da progovorim? Da li ti znaš da sam ja sa Njim od početka. Od onih dana kada sam, sjećaš li se, dok sam još bio predsjednik crnogorske omladine Saveza komunista renoom četiri putovao na posao od Budve do Podgorice i nazad. Ja sam, sa Njim, stvorio Rat za mir. Ja sam ti to najbolje znaš - bio ideolog zločina. On je bio moć, ja mozak. Ti odlično znaš da sam mu ja uvijek trebao: on je, u suštini, neobrazovan čovjek. Koliko sam mu samo puta - pričao sam ti o tome, sjećaš li se, dok su Ivana i njen muž bili kod tebe - koliko sam mu samo puta pomogao kada mu je bilo najpotrebnije. Mnogo znam, Dragane, zato je i mnogo opasno.

Ali, što je i najopasnije: ne znam sve. Jer, tako funkcionišu svi mafijaški sistemi ovoga svijeta, to je ta logika samoodržanja, kao na ulicama Napulja, kao u mehanizmu narko kartela: oni na samom dnu, dileri, ne znaju ništa - često ni za koga rade - a kako se ide prema gore, po vertikali moći, zna se više. Tako se čuva piramida zla. Tako se ukrivaju tragovi. Priznajem, ti si daleko dolje, na dnu, ja sam visoko, gore. Ako progovorimo, još pred njegovim institucijama, trajaće to danima, možda mjesecima, a onda: padamo mi, ne oni, ne on. Padamo totalno, bez nade za spas. Pogledaj, sve što smo stvarali decenijama urušava se, nestaje nam pred očima, propada pod nogama. Ako pisnem biće to kao lavina, uzeće nam sve. Ćutanjem se, zato, borim da makar nešto ostane. Ćutanjem, brate, trgujem. Vidiš li?!

Ćutim, jer nemam hrabrosti da govorim. Ćutim, priznajem, jer sam kukavica. Ćutim jer znam na što je sve spreman, sa svojim paravojskama. Ja sam svjedok zla, a život svjedoka zla je hod nad bezdanom. Ćutim, Dragane, jer mislim na svoju porodicu, suprugu i djecu. Ćutim jer sam do guše, decenijama, sa Njim zagazio u blato nepravde, jer bi ma i jedna riječ bila mač o mom vratu. Ćutim jer riječima ne mogu doći do njega. On nema dušu, samo interes i goli instinkt održanja. Pokušavao sam, ovih godina, od kada je udario na nas, da dođem do njega. Molio. Ništa. Dolazio sam do zida. Sada je i zid predaleko. Strijeljaće nas sa distance. Kao glinene golubove. Proslijediti nas sve, ako treba, iza rešetaka.

Postao sam stroj za čekanje. Živim od čekanja. Od ljudi bliskih meni čujem glasine da sam ja sljedeći, pa noćima ne spavam, zurim u kvaku na vratima, čekam da se pomjeri, čekam specijalce. Čekam rasplet koji mora doći: ovako ne može beskonačno. Neizdrživo je. Čekam da čujem vašu presudu, da pročitam između redova. Ja samo tako sada i čitam, sve su ovo poruke meni i mojoj porodici, znam ja to najbolje. Ne sude oni tebi, nego meni. Ne sude Lazaru. Ne Aleksandru. Ne Rajku. Sude Svetozaru. Da, tako je: a ja i dalje ćutim. Da, bojim se. Jače je od mene.

Pišeš mi, braniš Kuljaču, kažeš: ja sam ga postavio, ja sam mu namještao poslove, ja - njemu, ne on meni. On je, vidim, odlučio da propjeva, da ide do kraja. Brate, koljemo se međusobno. Počelo je ono što je On i želio: rat za živu glavu. Hoće da nas zavadi do krvi, do balčaka. Da se istrijebimo zbog nekoliko miliona, zbog neke parcele, sprata, metra plaže, a on je, kao što sam ja u odnosu na tebe, u odnosu na sve nas imao daleko najviše, sve. Budva jeste bila moja, ali je Crna Gora - njegova. A Budva je u Crnoj Gori. Jesmo - otimali smo, ponekad i bezočno, jesmo - namicali smo sebi i svojima, jesmo - odlagali smo na račune u inostranstvu, jesmo, jesmo, jesmo. Ali on je taj koji je otimao i otima najviše, on je šef. On, ne ja.

Pitaš me: kako sam, nakon tvog prvog hapšenja, mogao Njega da pozovem na svadbu kćerke. Kako? Brate, zar misliš da je meni ostalo nešto osim da klečim i molim. U ovoj igri politike ja sam odavno zaboravio na obraz. Pozvao sam ga na svadbu jer je to bio jedini način da kupim parče milosti, da ga vidim, da mu pružim ruku i makar tako pokušam doći do njega. Vidiš: još je gore. Sada mi tu istu kćerku - na čijem je veselju bio - hapsi. Bojim se da progovorim.

Na trenutke poželim da sve ispričam, dođe mi neka iskra hrabrosti, ludački inat, poželim da puknem i otvorim tu kutiju zla, da spasem dušu, pa i na moju štetu, na štetu moje porodice. Onda se vratim sebi, na zemlju i kažem: „Kuda ćeš? Nećeš stići daleko! Nestaćeš u čeljustima poglavlja 23 i 24, a On će dobiti čak i pohvale.“ Potom stanem, i mislim, znam: sve bih dao da nijesam nikada bio dio Njegove igre, da nikada nijesam zakoračio ovako daleko u tu mrežu moći, zaplivao tom rijekom kriminala, da nijesam otišao dalje od Kanta i Platonove pećine. Sada bih mogao da spavam bez pogleda na kvaku, bez pomisli na rešetke, bez pomisli na zatvor, za mene i moje.

Ako ti je lakše: svi ćemo, kako stvari stoje, jednog dana tamo, u Spuž. I naši, i njegovi.

Brate, izdrži.

( Marko Milačić )