Korist od grčke krize

Priličan publicitet je dobila studija instituta u Haleu o tome koliko je nemački budžet zaradio na grčkoj krizi. Navodno, oko 100 milijardi evra. Šta tačno studija kaže i kako se došlo do te cifre?

Tvrdnja je sledeća: grčka kriza je izazvala povećanu tražnju za nemačkim državnim obveznicama, usled čega je porasla njihova cena i smanjen prinos, čime je smanjen trošak zaduživanja nemačke države, koji bi inače bio za tih 100 milijardi veći. Ovo je, naravno, protivčinjeničan račun. Za njega je potrebno ustanoviti kolika bi bila kamatna stopa na nemačke državne obveznice da grčke krize nije bilo? Autori do toga dolaze na dva načina - na osnovu iskustva iz vremena pre krize i polazeći od monetarne politike koja bi bila usklađena sa nemačkim privrednim kretanjima - i onda naprosto od tih hipotetičkih prinosa odbijaju one realizovane i dolaze do te cifre od 100 milijarde razlike, koju oni vide kao dobit nemačkog budžeta od grčke krize.

Ovaj zaključak nije valjan. Ova hipotetična dobit, ako se to tako uopšte može zvati, ostvarena je zbog toga što je ulaganje u nemačke državne obveznice, u odnosu na ulaganje u na primer grčke, relativno manje rizično. (...)

Uz to, da li je Nemačka zaista ostvarila dobit nije moguće reći samo poređenjem prinosa na državne obveznice u vreme krize sa onim koji se pretpostavlja da bi bio ostvaren da krize nije bilo. Problem sa protivčinjeničnim sudovima jeste taj što oni eventualno mogu da budu korisni u okviru sasvim određenog modela, gde je ono što se zaista i dogodilo jedna realizacija toga modela, uz mnoštvo drugih koje se nisu dogodile. Zašto i kako?

Zato što se žele izbeći istorijski hipotetički sudovi tipa šta bi bilo da je bilo. Oni su svi istiniti zato što nema načina na koji bi mogli biti neistiniti, jer se odnose na nepostojeće činjenice. No, u okviru teorijskog modela može se postaviti pitanje šta bi bilo izabrano ukoliko bi postojale dve (ili više) mogućnosti, recimo ona u kojoj su kamatne stope niske i nemačke državne obveznice imaju male prinose, i alternativne u kojoj su kamatne stope više a nemačkim fiskalnim vlastima zaduživanje skuplje? Odgovor bi zavisio od toga koje bi druge posledice model implicirao.

Uzmimo, primera radi, da model pretpostavlja da više kamatne stope idu uz brži privredni rast. U tom slučaju, sasvim je moguće, uprošćeno govoreći, da je tih 100 milijardi evra nižih fiskalnih troškova došlo uz niži privredni rast koji je ili uzrokovao ili je bio uzrokovan nižim kamatnim stopama, koje su bile neophodne upravo zato što su Grčka i druge zemlje evrozone, ali ne i Nemačka, bile teško pogođene krizom. Iz toga bi onda sledilo da je Nemačku ova kriza koštala više nego što bi je koštala da je imala izbor da sledi privrednu politiku koja je prilagođena njenim privrednim okolnostima. Uz to, hoće li na kraju ta protivčinjenična dobit zaista to i biti?

Ovo vodi povezanoj temi, a ta je sa kolikim se otpisom grčkih dugova trenutno računa? Najnoviji kredit od 86 milijardi dospeva za oko trideset godina. Jednim delom njime se vraćaju dugovi koji upravo dospevaju na naplatu, dok manji deo predstavlja dodatni kredit. Zajedno sa postojećim dugovima, pretpostavimo da će Grčka imati dug od oko 350 milijardi evra kada se svi pregovori završe i dogovore uslovi njegovog vraćanja. Koliki je stvarni teret toga duga?

Jedan način da se to oceni jeste da se izračuna sadašnja vrednost tih 350 milijardi evra. Pretpostavimo da postigne dogovor da taj dug dospeva na otplatu za 40 godina, da mu se pripisuje kamata od 1 posto i da se glavnica refinansira po toj kamatnoj stopi. Koliko danas vredi tih 350 milijardi evra kada se naplate kroz 40 godina? Po pretpostavljenoj kamatnoj stopi, Grčka praktično uzima zajam po sadašnjim nemačkim uslovima. Uzmimo da bi grčki uslovi zahtevali da ta kamatna stopa bude bar 4 posto (što je onda stopa po kojoj se diskontuje buduća naplata kredita). To daje sadašnju vrednost od 142 milijarde evra. Otpis grčkog duga je, tako posmatrano, 208 milijardi evra. Izraženo u grčkom bruto domaćem proizvodu od oko 180 milijardi evra, to znači da se dug sa oko 200 posto smanjuje na nešto manje od 80 posto ovogodišnjeg bruto domaćeg proizvoda.

Konačno, uzmimo da grčka privreda ostvari kakav-takav privredni rast, pa joj njen javni dug, ako se tako reprogramira, neće predstavljati veliki teret. Oni koji će ga u najvećoj meri platiti biće nemački i drugi poverioci. Toliko o toj zaradi na grčkoj krizi.

(pescanik.net)

( Vladimir Gligorov )