Srbija je mala iako je ratovala

Nedorasli, neobrazovani i površni kadrovi u ministarstvima i kabinetima predsednika i premijera nisu ekskluziva zapadnobalkanskih država. Ima ih mnogo više nego što bi se moglo i zamisliti u zapadnoevropskim prestonicama. Tretman koji je imao Aleksandar Vučić na proslavi povodom stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata u Parizu nije diplomatski šamar ni Beogradu ni predsedniku Srbije, već zbir koincidencija i grešaka nekompetentnih francuskih birokrata, srpskih diplomata i ljudi iz Vučićevog kabineta. Srbija je mala zemlja da bi njoj neko slao šifrovane ili protokolarne poruke, bilo sa zapada ili sa istoka. Setimo se Hojt Jia ili ruskih ambasadora u Beogradu, a da ne govorimo o Holbruku, Solani ili Merkelovoj.

Predstavnici zvaničnog Beograda, na svim nivoima, morali bi stalno da imaju na umu gde je mesto Srbiji i kakav je njen realan značaj. Pogotovo kada su u pitanju veliki multilateralni događaji. Srpska diplomatija i zvaničnici su dužni da anticipiraju sve poteze kako ne bi došlo do neprijatnih iznenađenja, kao u Parizu. Infantilno je misliti da na skupu gde sede jedni pored drugih, predsednici SAD, Rusije, Francuske, Turske i kancelarka Nemačke, neko vodi posebno računa o Srbiji.

Vučićev udes može da se dogodi samo predsednicima ili premijerima malih država gde su nepotizam i negativna selekcija uzeli maha. Za države našeg ranga su po pravilu zaduženi niži ili manje talentovani i ambiciozni činovnici, ili diplomate. Zato je ambasada Srbije u Parizu morala da vodi računa gde će biti smešten predsednik države i da blagovremeno ukaže domaćinima na eventualni propust. Osim ambasadora u Parizu odgovornost snose šef Vučićevog kabineta, ili osoba koja je bila zadužena u kabinetu za učešće na ceremoniji u Parizu.

Poznato je kako se ljudi primaju u Ministarstvo spoljnih poslova, u Vučićev kabinet i kako se biraju ambasadori i druge diplomate na službe u inostranstvu, tako da je bilo samo pitanje vremena kada će stići na naplatu decenijska negativna selekcija. Nije bilo u Parizu nikakvih zakulisanih radnji ni velikih indirektnih poruka Srbiji, već pokazatelj da je u srpskoj diplomatiji i u kabinetu predsednika zabrinjavajuće nizak nivo profesionalnosti i dominacija mediokriteta. Toliko izražena da je čak Tačijev kabinet odradio bolje posao.

Ispod zaglavlja francuskog dnevnika Figaroa stoji Bomaršeova maksima iz Figaroove ženidbe :” Sans liberté de blamer, il n’est point d’eloge flatteur”. U slobodnom prevodu bi se moglo reći “bez slobode da se kritikuje, ni pohvala nema smisla”. Bomaršeova maksima je stara gotovo dva i po veka, a u Srbiji još mali broj ljudi uspeva da je shvati i prihvati. Štaviše, što su bliže vlasti njihov broj se približava nuli.

Međutim, postoji i druga strana medalje: bez slobode da se pohvali nema smisla ni kritikovati. Drugim rečima, Vučić i njegov režim prave toliko pogrešnih poteza da nije potrebno izmišljati ih, pogotovo tamo gde ih nema. Tako smo u kontekstu kritike Vučića mogli da čitamo i slušamo kako su Francuzi favorizovali Kosovo i Hašima Tačija, a da je ruski predsednik Vladimir Putin opalio diplomatsku šamarčinu Beogradu stiskom ruke sa predsednikom Kosova.

Koliko je priča o podršci Francuske Kosovu i naklonjenosti Albancima neosnovana ukazuje činjenica da je Pariz blokirao davanje datuma za pregovore Albaniji i Makedoniji( Skoplje je kolateralna šteta u toj priči), a upalio je i crveno svetlo za ukidanje viza za putovanje građana Kosova u EU. Nekoliko francuskih ministarstava je napravilo izveštaje u kojima se aludira da bi ukidanje viza za građane Kosova i početak pregovora sa Albanijom ojačali albansku mafiju u Francuskoj i EU. Da ne govorimo o tome da francuski mediji, sve češće pišu, koristeći i alarmantan rečnik, o albanskim kriminalcima na tlu Francuske.

Razumljivo je što su mediji u Prištini tumačili Putinovu izjavu da će Moskva prihvatiti svako rešenje oko koga se dogovore Srbija i Kosovo, kao novu i značajnu. Manje je logična paljba beogradskih tabloida da je Putin, navodno očitao bukvicu Tačiju, a još manje onih koji sebe smatraju nezavisnim i slobodnim medijima o tome da je Putin zadao nizak udarac Vučiću i Srbiji.

Ruski stav da će Moskva prihvatiti samo ono rešenje oko koga se dogovore obe strane je staro 12 i po godina. U proleće 2006. godine ruske diplomate su pustile u opticaj takozvani Non paper u Briselu u kojem su predstavljene pozicije Moskve oko rešavnja pitanja Kosova. Ključna stavka u tom dokumentu je bila da će Rusija prihvatiti samo ono rešenje oko koga se saglase Beograd i Priština.

Ne treba biti veliki poznavalac diplomatskog rečnika i ruske spoljne politike da bi zaključili da je ta pozicija Kremlja drugo ime za održavanje statusa kvo na neodređeno vreme. Pomenuta formulacija je u poptunosti kompatibilna sa ruskim pristupom u (ne)rešavanju sličnih problema u državama bivšeg SSSR. Generalni pravac ruske diplomatije je odžavanja zaleđenih konflikta u čekanju da se raspored snaga u svetu promeni i postane povoljniji za Moskvu.

Rusija već gotovo tri decenije drži u šahu Moldaviju, Gruziju, Jermeniju i Azerbejdžan, a u poslednje četiri godine i Ukrajinu, s ciljem da spreči ulazak tih zemalja u NATO. Interes Moskve je da Kosovo ostane zamrznuti konflikt do daljnjeg, kao i da Republika Srpska svojim anti NATO stavom blokira svaki pokušaj ulaska BiH u Severnoatlantsku alijansu.

U Srbiji je dugogodišnja kampanja protiv NATO-a, koja se često koristi i kao paravan za sprovođenje antizapadne i antievropske ujdurme, vezala ruke bilo kojoj vlasti u Beogradu. S druge strane, sve dok građani Srbije budu imali šizofreni stav oko Kosova - manje od 10 odsto je spremno da se se bori i podnese žrtvu zbog Kosova dok je preko 80 odsto protiv priznavanja nezavisnosti - nijedna politička snaga u Beogradu neće moći da promeni ozbiljnije politiku prema bivšoj južnoj pokrajini.

I poslednje, ali ne manje važno: između srpske i albanske političke elite ne postoji minimum poverenja i poštovanja koje bi moglo zaista da dovede do rešenja. I Beograd i Priština blefiraju, i kada prete i kada su kooperativni, nadajući se da će druga strana napraviti neku grešku koju bi mogli da iskoriste za neki poen na domaćoj sceni. Vučić se u toj partiji pokera nalazi u lošijoj poziciji. S obzirom na to da EU ne želi ništa da pruži Albancima s Kosova, čak ni viznu liberalizaciju, a kamoli nešto ozbiljnije, biće voljna da im da sve što nju neće da košta. A to je vrlo često na štetu zvanične politike ili kampanje zvaničnog Beograda.

( Željko Pantelić )