Pravda za kamere

Bilo je potpuno očekivano da novi tužilački tim krene od zicera. Pošto su Rajka Kuljaču i ekipu privodili makar tri-četiri puta, ovo je bila više rutinska kontrola. Više ne mogu ni da zamislim Lazara Rađenovića da ga ne vodi kakav milicioner. Nemam u glavi sliku Dragana Marovića bez onog zavežljaja s kojim ga prate iz ZIKS-a, one vreće u koju spakuje nešto prnja i krene nazad kući, do novog hapšenja. A hapšenja su tek počela, spremi kokice i zagrli voljeno biće, ovo će biti jesen pravde.

Čak je i do neobaviještenog pisca ovih redova stigao aber kako će septembar biti vrijeme hapšenja. Šuškaju novinari i sitna boranija, šire se okice i spremaju busije da se što bolje uslika spektakl - ovog je puta nažalost sve prošlo bez specijalaca, vidio sam jedan lijepi limun u bašti Rađenovića koji mi je srušio koncentraciju kao i cvrkut ptica uz koji je momak otpraćen kao u armiju - došao striko ranom zorom i uzeo ga pod ruku još pripitog od ispraćaja.

Tako je izgledao Rađenović, dok je Dragan Marović na dostupnim fotografijama prikazao posebnu mrzovolju i prezir, kao da mu je dojadilo da ga stalno privode. Kao da mu nije žao što će u pritvor, nego što je izlazio. Tako meni makar izgleda, pardon na kvazi psihološkom pristupu kojim želim da raskravim svetost trenutka.

Kuljači opet nisam vidio lice, šteta, opet mi je utekao za sekund, zapravo kamermanu kojem zbog toga valja odbiti od plate, pa se publika morala zadovoljiti dobro poznatim prikazom njegovog čičkuravog potiljka ispod kojeg su se navodno kuvale milionske prevare. Sve viđeno, ponavljam, samo je uvod za nove akcije, jer kad pravda stiže u tranzicioni Diznilend (D.R.), onda ona bira velike datume. Poziv u NATO muški je posao, tako da je za očekivati da se u sljedećem činu pojave specijalci. Hoću da vidim specijalce jer onda imam osjećaj da država ima snage za obračun sa kriminalom. Znam da ti goropadni momci sad grickaju nokte, peglaju fantomke, osjećaju se zapostavljeno, i nadam se da će 'Informer', RTCG i ovi malo sporiji mediji uspjeti makar njih da uslikaju.

Kao poseban novitet, ipak, notiram lišavanje slobode kćerke Svetozara Marovića, Milene Marović-Bogdanović, koja je ujedno i supruga uglednog gradonačelnika Cetinja Aleksandra Bogdanovića, pa se može očekivati određen stepen melodrame budući da je ova mlada žena prije svega poznata kao supruga i ćerka, pa tek onda menadžer.

Naravno da se svi pitaju, u selu i u gradu, hoće li ruka pravde stići oca, Svetozara Marovića, glavu porodice, ako ćemo pravo, čovjeka koji bi prvi trebalo da bude iza rešetaka po nekim zakonima dramaturgije. Ipak je on mozak familije u čijoj se sivoj masi krije odgovor na mnoga pitanja. Možda dok ovo pišem i Svetozar Marović piše neko saopštenje u kom objašnjava zašto ćuti i nakon što su mu priveli ćerku; ali iskreno se nadam da će u tom čovjeku nešto prokuvati, neka nova snaga koja će ga izdići iznad literature, učiniti da prvi put uradi nešto nepromišljeno, sazove konferenciju za medije i iz punih pluća vikne - MILO LOPOVE!

Ako se to ne desi, podsjećam na ozbiljne optužbe na račun Marovićeve supruge koja je navodno taložila izvjestan keš na švajcarskom računu, da se mnogo pisalo o poslovima Marovićevog jedinca, te bi tata Svetozar nastavi li da bude ovako pasivan, mogao ostati sam u kući, što je sudbina ravna najstrašnijim momentima iz pera njegovih antičkih uzora. Nikome čovjek ne bi poželio takvu sudbinu, i zato je ovaj prvi talas hapšenja neka vrsta porodičnog rijalitija koji se prati bez daha.

Pomenuta hapšenja možemo slobodno zvati NATO hapšenja i mislim da ne postoji bolja reklama za Alijansu. Ova su hapšenja opet i bolan prikaz suverenosti države koja funkcioniše samo pod pritiskom. Poziv u NATO očekuje se u decembru, a mi ćemo da lovimo u septembru i oktobru. Da bismo živjeli bolje u januaru. Osjećam optimizam. Imam svoje favorite za Spuž, kao što ti imaš svoje.

Taman kad se malo zasitimo pravde, doći će i poziv iz NATO štaba, za srećnu izbornu godinu i deseti rođendan suverenosti našeg državo-pravnog okvira.

( Brano Mandić )