Neću da prećutim

Otvoreno pismo gospodi iz Komisije za gradnju memorijalnog centra Sajmište

Ser Vinston Čerčil je je jednom rekao: “Ako želite da odložite rešenje problema u nedogled, osnujte komisiju.” Možda ovo i nije rekao Čerčil, ali je veoma istinito.

Pre neki dan nazvala me je prijateljica iz Beograda, da mi saopšti novu-staru vest. Osnovana je komisija za gradnju memorijalnog centra na mestu logora Staro Sajmište. I ne samo da je osnovana, nego i radi i sagradiće se memorijalni centar na drugoj strani Save. Vest bi trebalo da obraduje svakoga da je ta gradnja počela 1950, 1960, 1970, 1980, 1990, 2000. Verovatno će već na samom početku mnogi sa čuđenjem ili ljutnjom dići obrvu i pitati s kojim pravom ja uopšte pišem i komentarišem ovakvu stvar iz tamo neke Crne Gore, i što se ja nepozvan u to mešam.

Svima onima dizačima obrva želim da objasnim da imam itekako pravo da se u to mešam. To pravo sam, nažalost, stekao preko 58 članova moje najuže porodice: Alfandari, Talvi i Albala - oni mi daju za pravo i obavezuju me da ove redove napišem bez ikakve dodatne dozvole od bilo koga.

Prošla je 71 godina od kad su se kapije ovog prokletog mesta, Starog Sajmišta, zatvorile. Bila je to godina 1944. Mi i dalje, 2015. godine, raspravljamo i odlučujemo koji oblik memorijalnog centra ćemo sagraditi. Ali dozvolite mi, gospodo iz Komisije, koju lično ne poznajem, a pretpostavljam da su svi pozvani da o tome odlučuju. Jer, Bože moj...

Prvo bih želeo da vam objasnim, gospodo iz Komisije, da gradnja ovakvog centra neće nas Jevreje da zaduži jer su neznatan deo sredstava - novca koje su sve države od 1945. do danas FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG i država Srbija tražeći naslednike, kako je to cinično, pobijenih na Sajmištu, svesrdno koristile.

Radi se, gospodo, o stotinama miliona eura, dolara, franaka ili kako god vam je volja i sve te države su revnosno čekale da naslednici, ako ih ima, nestanu. E pa, gospodo, ja sam jedan od tih naslednika i ne želim taj novac, ali vas molim da samo od mog dela već konačno sagradite taj memorijalni centar. Usput nije tačno da ta imovina nema naslednike, naslednici su svi Jevreji na zemaljskoj kugli, jer nije bilo moguće, na najveću žalost pobiti ih sve na sajmištu.

Molio bih gospodu iz Komisije da ne menjaju istoriju, mada je to veoma isplativo, jer su čak i monstrumi koji su sagradili taj logor i imali za njega dva imena i dva različita perioda - prvi naziv je bio Jevrejski logor Zemun, koji kako mu ime samo kaže bio namenjen dekontaminaciji i derarizaciji glavnog grada Beograda od Jevreja i Roma (ne svih Roma) ili kako se to narodski kaže, a zvuči jako simpatično i slatko, “uklanjanje Čifuta i Cigana”. Čak je i naš vrli predsjednik vlade između 1941. i 1944. gospodin Nedić nazivao period istrebljivanja kao period mira, ili period posle rata.

Posao je urađen, a vi to možda znate bolje od mene, nemačkom preciznošću, tako da je iz posleratnog Beograda gospodina Nedića poslata depeša u Berlin da je Beograd čist od Jevreja. Posle ovoga, taj logor je promenio ime u Sabirni logor, znači Nemci su pravili razliku, kroz koji su prošli partizani, komunisti, Srbi iz bosne, Grci, Albanci. Kroz logor je prošlo oko 30.000 robijaša, od kojih je 10.000, na žalost, to platilo životom.

Gospodo iz Komisije, ne želim da vas smaram istorijskim činjenicama i podacima koje vi isto tako dobro znate kao i ja, nego da vas kao Boga molim - prestanite već jednom da nas delite, množite, spajate, razdvajate, sabirate i oduzimate. Imajte u vidu jednu stvar, dok oni pod zemljom ne budu imali mir, ni vi nad zemljom ga nećete imati. Bojim se da će za par godina autori ovakvih pisama da nestanu i da nove generacije o tome neće ni znati da je tu ubijeno i par Jevreja iz Beograda. Znate, nemački kamion za davljenje koji je stigao iz Berlina nije ostao do 1944. godine, nego je po završetku svog posla - davljenju Jevreja vraćen u Berlin. Bojim se da gledajući prenos sa komemoracije stratišta Jajinci, kako reče jedan od uglednika koji je držao govor, da je tu ubijeno 10.000 ljudi ne postane ustaljeni izraz. Naime u Jajincima nije ubijeno 10.000 ljudi, nego su tu ljudi imali svoja imena, nacionalnu ili političku pripadnost i zbog toga su pobijeni.

I na kraju, poštovana gospodo iz Komisije, mene stvarno ne interesuje šta su razna gospoda vaši gosti iz sveta izjavljivali - ja smatram da je žalosno da se o ovome još sastaju komisije i da se nestanak 17.000 naših sugrađana Jevreja toliko ispolitizovao. Siguran sam da ovo pismo mnogi od vas, gospodo iz Komisije, neće ni pročitati jer vas to i ne zanima. Cilj mog pisanja je ne da promenim nešto, jer siguran sam da ne mogu, ne da utičem na vas, jer siguran sam da ni to ne mogu, nego jedino moja deca i moji unuci da kažu da im otac nije ćutke posmatrao ovo i to je najmanje što mogu da učinim za moju porodicu.

Meni je sada savest mirna, a vi, gospodo iz Komisije, ne znam šta ćete sa vašom.

Autor je predsjednik Jevrejske zajednice u Crnoj Gori, Podgorica

( Jaša Alfandari )