Upotreba omladine

U uslovima kada se jedan sistem urušava, a potonji ne nudi nova, bolja rešenja, najviše gube građani, pogotovo mlada generacija. Mladima je oduzeto pravo na samoorganizovanje, koje su ranije ostvarivali u školama, na fakultetima, u preduzećima i mesnim zajednicama. Ukinuta je omladinska organizacija koja je bila stožer oko koga su se okupljale interesne organizacije: Pokret gorana, Ferijalni savez, Savez izviđača, Narodna tehnika i dr.

Mladima je oduzeto i pravo na korišćenje mnogih objekata. Prostor za aktivnost omladinske organizacije, odmarališta Ferijalnog saveza, studentska odmarališta, omladinski domovi, čak i objekti koji su izgrađeni radom mladih, uzurpirani su. Nešto je privatizovano, a ostatkom gazduje država preko nadležne direkcije.

Apsurdno zvuči da su mladi, umesto prava na samoorganizovanje, dobili Ministarstvo za omladinu i sport, a na lokalu kancelarije za mlade. Na čelo ministarstva, po pravilu, imenuju zaslužne sportiste. Oni se i bave sportskim pitanjima. Rad drugog dela ovog ministarstva svodi se na raspisivanje konkursa za finansiranje projekata za mlade i neke pretežno populističke akcije. U kancelarijama za mlade sede predstavnici stranaka koje su na vlasti u lokalnim samoupravama.

Srbija preživljava beskrupuloznu otimačinu narodnih dobara privatizacijom. Finansijski oligarsi, i strani i domaći, nemaju nameru da podstiču kreativnost i patriotizam ovdašnje omladine. Mladi su za njih oruđe za rad, a njihove organizacije neće finansirati. Omladina stoga nije motivisana ni za aktivno bavljenje politikom. Niti im se daje prilika za to. Izuzev malom broju onih koji se, na razne načine, zapošljavaju stranačkim posredovanjem. Deo mladih i služi svekolikim stranačkim potrebama. Ponekad je to lepljenje plakata ili dežurstvo na propagandnim štandovima, učešće na raznim skupovima i protestima, uključujući i izazivanje incidenata, uz sitnu stimulaciju. Mladi, dakle, nisu politički subjekt, već pomoćno osoblje i glasačka mašina.

Mladima su uskraćena i neka druga prava. Svedoci smo, na primer, bezočnog skrnavljenja istine o doprinosu nekadašnjih mladih generacija pobedi nad fašizmom.

Isto važi i za posleratni period. Gotovo dva miliona omladinaca je tokom 50 godina trajanja radnih akcija dobrovoljno radilo. Popravili su porušeno u ratu, izgradili pruge, puteve, hidrocentrale, privredne objekte i komunalnu infrastrukturu. Srbija (Jugoslavija) je za 30 godina od rata doživela demografski bum i uvrstila se u srednje razvijene industrijske zemlje.

Zato, kada se pitamo šta bi trebalo vratiti mladima, to je, najpre, pravo na istorijsku istinu o ratnim i posleratnim vremenima i vrednostima kako bismo povratili poljuljanu veru u svoje porodice i narod. I drugo, to je pravo na rad. Da se već u osnovnoj školi deca uče da rade. Da im je u školskim programima i vanškolskim aktivnostima pažnja usredsređena na rad. Da imaju pravo na dobrovoljan rad, radi opšteg dobra. Dakle, rad kao najvažniji faktor njihovog odrastanja i osnova za veru da mogu formirati svoju porodicu i izdržavati je radom.

Autor je dipl. ekonomista

(Politika)

( Stevan Stojanović )