Budi mi silan i dobro mi stoj

Valjda je čir panslavizma, ili neka intrerstelar rusofilija učinila da se iz moje domaje ka zapadu oduvijek gledalo s visina indignacije. Prezreo sam tako još u djetinjstvu njihove radne navike i tvrdičluk u trebovanju prehrambenih proizvoda. Slušao sam da je nekreativan duh u Slovenaca, pod ruku sa njihovim junaštvom s kojim se možeš sprdati kad nemaš pametnijih tema. Italijani su prosto zvučali neozbiljno. Lihtenštajn uopšte nije zvučalo loše, ali nekako tortoliko. Bilo je još par državica, ali smo ih slistili u svakom sportskom takmičenju, pa se duh nacije nikad nije zamislio nad njihovom gubitničkom egzistencijom.

Na takvu zdravu ideološku bazu nakalemila se dvadeset godina kasnije, empirija. Gledaš trapave briselske pisare koji govore engleski čak slabije i od tebe samog, nose bijele čarape ispod sandalica i čitaju knjižice dok čekaju ribu u restoranu na Marezi. Nije neki prizor, ne treba da budeš kralj bitnika pa da se osjetiš kao superiorno biće. Svi ti Belgijanci, Flamanci, Luksemburžani i ostali, realno su odbačeni iz kolektivne svijesti mog naroda kao grupacije sklone klompama, kolaboraciji sa Trojnim paktom, do guše izložene bijeloj kugi i aveti pederastije. A moj narod, sa druge strane, jeste od onih guste krvi i prijekog suda, ležeran u svojim istorijskim zabludama iz kojih vrca čistu poeziju i blagi naklon ka stvaralačkom haosu. Ipak, kad se haos desio, u vidu rata devedesetih, počele su ideološki da se uobličavaju prve ode zapadu, i to baš onom „malom“ zapadu koji ne predstavlja Amerika, naša stara saveznica, niti Njemačka, dušmanin za respekt.

Iskosa i neiskreno, ali javilo se blago spoznanje da tamo možda pripadamo, možda nekad, za desetak godina, da nam makar dio života prođe u sređenim prilikama. Zapad je svojom dosadom počeo da plijeni čak i obično pučanstvo, pod uslovom da je politički uzorak trijezan i ne drži slovo na nekoj svadbi ili sahrani. Političari su krenuli u žestok agit-prop i dok si rekao “pastrmka na starobranderburški način” - osamdeset odsto građana se izjasnilo za pristup Evropskoj uniji, garantu stabilnosti u regionu.

I taman smo se zalaufali u novi trip, kad je počelo ovo sa eurozonom. Nema para. A samo smo htjeli da se malo primaknemo postokolonijalnoj ćesi i oživimo uspomenu na normalan standard. Čak ni tamo nema dovoljno para. Veliki peh za rovitu viziju…

Gore navedeno sam napisao za jedan proevropski bilten u osvit krize eurozone i evo je došlo vrijeme za redakturu. Da vidimo šta se u međuvremenu promijenilo. Pa, desilo se grčko “njet” i sankcije moje zemlje Rusiji. Samo toliko. I, kako je to uticalo na crnogorski kompleks veličine? Uticalo je da se sebi učinimo jako važnim.

Opet na balkanskoj vjetrometini, omiljenoj frazi nastavnika geografije, sad smo između NATO-a i Rusije, pardon, između Grčke i EU i došlo je vrijeme da politika opet bude propaganda morala - a taman sam posumnjao u sve parole, formirao porodicu, odlučio da živim bez đavola, ubijeđen da sam ratom u mladosti platio dugove.

Jok. Sad se traži da biram, da se spremim za barikadu koja će ovog puta biti veličanstvena i zauvijek će osloboditi čovječanstvo od sila mraka. Gledaju preci sa zidova, zveckaju stare kubure i čekaju da prestanem da mislim, da izbijem iz glave lihtenštajne, luksemburge, da zaboravim klompe, kroasane, taman kad sam ih zavolio; gotovo je, kažu svi, evropski san o malim sređenim državama u kojima vlada zakon - to je već prošlost na koju nemaš pravo uoči tektonskih potresa na geopolitičkoj mapi.

Na moje zaprepašćenje, svjetska politika je vruća tema u Crnoj Gori. Razglaba vrli kondukter, analizira penzioner, sportaš i dežurni ljekar. Baš kao na drevnoj Agori. Svi imaju stanovište i sofizam viška. Graje se kao devedesetih. Demos kratein i svi nabrijani znanjem, plus povijesnim imperativom. Priznajem da mi se ta vrsta mentalne mobilizacije ne sviđa. Ne mogu više da trpim neobrazovane budale, iskreno priznajem da nemam snage za još jedan svjetski rat i strašna moralna iskušenja seoskih komesara.

Zgodno je sa tim svjetskim ratovima što cijeli svijet postaje važan, ukida se provincija, sve se uveže kao na internetu, pa je dirljivo pravo zaturenih naroda poput crnogorskog da u katastrofu uloži poneki lajk. Na berzi istorije držim da smo nenadjebivi, jer spremali smo se za ovu krizu od malena i nema veze što obrazovani sistem propada, što dežela tone u neznanju - makar će biti zabavno na fejsbuku crnih dana koji slijede.

U četvrtak sam gledao Manekena Pisa u crnogorskoj nošnji kako mokri po turistima grada Brisela. Kružila je tacna sa vrancem u slavu Trinaestog jula. Pala mi je na pamet stara jeres - ikakvog li sranja bude, stradaćemo jer ne znamo da mislimo dijaloški; dok ove belgijske bakice ima da voze još hiljadu godina i guštaju vina iz djelova svijeta koji bi prije ratovali nego trpjeli briselsku dosadu.

( Brano Mandić )