NEKO DRUGI
Da nam živi, živi - patrijarhat
Svako ko ima parče moći umisli da je glava kuće, firme, partije, države… koja ima sva prava da odlučuje o svemu
Ona čuvena roditeljska: dok si pod mojim krovom biće kako ja kažem (u mom slučaju dopunjena i majčinim šaljivim ”ako nađeš bolje vodi i mene”; nisam je povela, naravski), nije rezervisana samo za obraćanje deci. Iz nekog razloga, svako ko ima parče moći odmah umisli da je sad on ta glava kuće, firme, partije, države… koja ima sva prava da samostalno odlučuje o svim aspektima zajedničkog života i rada, inače…
E, to ”inače” zavisi od zamišljene moći onoga ko preti i stvarne moći onoga kome se preti. Ako je ceniti po iskustvu Srbije koja se u Jugoslaviji postavila kao glava kuće koja će određivati pravila pod svojim krovom, pa ostala i bez krova nad glavom i bez svih ostalih ukućana, reklo bi se da je taj patrijarhalni model prevaziđen.
Da li će to uvideti i Evropska unija, odnosno ”nadležne institucije” koje sad Grčkoj određuju pravila pod svojim krovom, videćemo, ali mi je mnogo zanimljivije pitanje - hoće li to uvideti Srbija, odnosno njeni ”nadležni poslanici”, predvođeni sada već proslavljenim poslanikom Babićem, kada budu smišljali ustavne promene? Ili će nastaviti da razmišljaju kao muž koji ženi brani za se zaposli jer će ga ona napustiti čim se osamostali (mogućnost da žena svojom zaradom doprinosi kućnom budžetu o kojem treba zajednički da odlučuju, naravno da mu nije opcija).
Ključni argument onih koji su protivnici autonomije Vojvodine, kao uostalom i autonomije bilo čega ili bilo koga u Srbiji, je - da je samostalnost automatski uvod u neposlušnost i otcepljenje. A dokaza za tu tvrdnju na sve strane. Ne samo da su se otcepile republike, crkve, Kosovo, nego se, evo vidite, otcepljuju i poslanici čim im date da budu vlasnici mandata. I zato, zbijmo redove, centralizujmo vlast, apsolutizujmo vlast i imajmo puno, nepodeljeno poverenje u glavu kuće. U suprotnom, neće nas ostati ni za beogradski pašaluk, ma ni za krug dvojke, more ni za onu jednu šljivu.
Da, kao da se države, pokrajine, ljudi mogu zadržati sputavanjem. I kao da nas (i u poslu i u partijama i u životu) nisu napuštali baš oni kojima nismo dali da imaju više prava i slobode.
(Peščanik.net)
( Nadežda Milenković )