Ko želi da eliminiše filozofiju uz društvene stvarnosti Crne Gore

U kontekstu aktuelnog (prevashodno u finansijskom, a onda i organizacionom pogledu) kriznog stanja na državnom Univerzitetu Crne Gore, iznova se ovih dana između ostaloga otvara i pitanje opstanka studija filozofije, kao i nekih daljih tzv. „nedovoljno isplativih“ disciplina.

Pitanje, čija je aktuelnost implicitno nagoveštena usvojenim dokumentom „Analiza stanja i strateška opredeljenja za reorganizaciju i integraciju UCG“, kao i nekim skorašnjim izjavama rektorke prof. dr R. Vojvodić, kojima se predviđa ukidanje „pojedinih studijskih programa“. Obzirom da se filozofija ne izučava ni na jednoj drugoj visokoškolskoj ustanovi u nas, to bi potencijalno zatvaranje tog studija na UCG ujedno praktično značilo eliminisanje akademske filozofije iz kulturnog ambijenta i društvene stvarnosti Crne Gore! Da li bi takav potencijalni razvoj stvari bio pozitivan, jesu li poželjne sve njegove relevantne posledice?

Senovita strana apsolutizovanja tržišnih principa

Argument koji se tradicionalno poteže pri razmatranjima o tome, da li kod nas trebaju biti održane viskoškolske studije filozofije, je ekonomskog profila: Ukazuje se naime na to, da se radi o studijskoj grupi sa srazmerno nevelikim brojem studenata, te da tržište rada ne iskazuje osetniju potrebu za tom vrstom stručnog kadra. U tom sledu postavlja se pitanje ekonomske racionalnosti ulaganja sredstava, tj. čini se kao da održavanje jednog takvog studija košta, a pruža malo merljivih korisnih učinaka. Takav argument deluje na prvi pogled plauzibilno, pa su i neki domaći političari u okvirima svog tehnokratskog diskursa rado posezali za njim, govoreći generalno o studijskim programima za kojima “ne postoji društvena potreba“, te da se delatnost univerziteta ima redukovati na “kreiranje kadrova za tržište rada”! No, premda se tačka gledišta ekonomske racionalnosti ne može ignorisati, paušalno i isključivo povođenje za tom vrstom rezonovanja ima i svoju spornu stranu: Apsolutizovanje tržišnih principa u sferi obrazovanja i nauke, nastojanje da organizovanje svih delatnosti u toj sferi treba u potpunosti da bude podređeno zakonitosti ponude i potražnje vodio bi odveć restriktivnim, društveno štetnim posledicama!

Niz teorijskih naučnih disciplina (poput astrofizike isl.), ali takođe i umetničkih delatnosti nije naime povezan sa direktnim empirijski merljivim korisnim učincima, kakve bi registrovali i na odgovarajući način normirali tržišni mehanizmi. Ali, lišavanje od istih u društvenoj stvarnosti imalo bi višestruko problematične učinke - ne jedino u smislu drastičnog osiromašenja kulturne i naučne scene kao takvog. Potreba za teorijskim fizičarima, umetnicima na harfi, filozofima... ne može podjednako i u istom modusu predstavljati izravni imperativ tržišne racionalnosti kao i potreba za menadžerima, građevinskim inžinjerima, poljoprivrednim tehničarima... Praktični društveni učinci prvih su naprotiv po pravilu indirektniji, neupadljiviji no drugih, no na duži rok itekako značajni, štaviše društveno dragoceni. I nije uputno ekonomske potrebe i ekonomsku racionalnost u potpunosti izjednačavati sa širim društvenim potrebama i ukupnom društvenom racionalnošću! Naprotiv, društveno racionalno jeste i ulaganje u onakve naučne i umetničke discipline koje nisu povezane sa direktnom ekonomskom korišću, ili namah vidljivim učinkom po rad javnih službi relevantnih za funkcionisanje države. Prema tome, ne stoji onaj aspekt razmatrane uvrežene argumentacije, kojim se sugeriše da treba apriori uskratiti podršku svim tržišno nekonformnim studijskim programima!

Mesto filozofije u obrazovnom sistemu i kulturi

Unutar evropske kulture, filozofija je kao humanistička disciplina tradicionalno zastupljena unutar srednjoškolskog obrazovanja, pre svega u gimnazijama. Ali takođe i kao tzv. „opšteobrazovni predmet“ („nematična disciplina“) u sklopu visokoškolskih studija drugih nauka i umetnosti, a u vidu takvih predmeta kao što su to filozofija prava, estetika, filozofija politike i društva, etika, metodologija i filozofija nauke... Sličnim načinom i u sklopu ukupnih delatnosti naučnih instituta. Najzad, i u formi specijalističkih studija same filozofije kao samostalne discipline, pri čemu se paralelno proučava kako njena istorija, tako i njena savremena sistematika. Permanentna aktuelnost filozofije u sistemu obrazovnih kao i naučno-istraživačkih institucija očituje se već na pozadini klasične istorije ideja, unutar koje je, počev od antičkog perioda, čitav niz naučnih disciplina postepeno evoluirao iz filozofije. I danas, razvijene nauke se ne svode jedino na empirijska istraživanja i njihovu priključnu matematičku obradu, već po pravilu operišu i sa određenim filozofskim pretpostavkama, oslanjaju se na pozadinu izvesnih specifičnih filozofskih perspektiva, koje savremena metodologija nauke (K.R. Poper) označava kao „metafizičke istraživačke programe“.

Kompetentno bavljenje tim segmentima nauka, njihovo razumevanje i racionalan tretman iziskuju stoga izvesnu filozofsku naobrazbu! Povrh toga, prema jednom modernom shvatanju filozofije koje i osobno zastupam, u svojim najboljim dometima filozofija zapravo predstavlja matični domen transdisciplinarnog mišljenja i orijentisanja koje deluje posredujuće, kritički i sintetički u odnosu na najvažnje, svetonazorno relevantne nalaze posebnih naučnih disciplina, ali takođe i u odnosu na takve oblasti ljudske prakse kao što su umetnost, politika, religija, tehnika, ophođenje prema prirodnom okruženju... i u njima prisutne načine mišljenja te postupanja. I u tome je onaj eminentni obuhvatniji značaj filozofske misli, njena aktuelnost i perspektivnost u savremenim post-industrijskim društvima! On je pak najvidnije izražen u vrednosnoj sferi osmišljavanja i orijentisanja ljudske egzistencije i društvene prakse, naročito kroz takve specijalizovane filozofske discipline kao što su to primenjena etika, te filozofija društva i kulture. Ova vrsta problema je upravo najaktuelnija pri prelazima iz jednog u drugo stoleće, kada se obično javlja izvesna „kriza vrednosti“ i potreba za njihovim „prevrednovanjem“. A još poentiranije u tzv. „društvima u tranziciji“, kod kojih se odvija prelazak iz jednog ranijeg društvenog poretka (državnog socijalizma) u novi društveni poredak (pluralnog građanskog društva počivajućeg na liberalnoj demokratiji), kako bi taj prelazak bio uspešno obavljen te sobom doneo očekivani društveni napredak i civilizacijski pomak. I studijski program za filozofiju na

Filozofskom fakultetu UCG se poslednjih godina okreće takođe i toj vrsti pitanja, recimo kroz stavljanje većeg naglaska na domen primenjene etike. Tako je pored redovnih predavanja sa tom tematikom i publikovanja odgovarajućih naučnih radova, bila odbranjena i magistarska teza iz područja etike privređivanja sa temom etičkih aspekata poslovanja internacionalnih kompanija.

Kraj u narednom broju

( Dragan Jakovljević )