Gogo: Ovo je sad moja kuća, iako sam njen najgori đak

Lica:

Gogo

Lidi

Velja Majka

Prodekanica

Sekretarica

(Doba: dvadeset peta godina tranzicije, deveta godina nezavisnog Kraljevstva kraj mora.

Prostor: negđe u Domovini, akademska sredina.

Akteri radnje, s apsurdom na kostima, akademska su bića, uhvaćena u akademskim poslovima)

Dekanatom suvereno vlada Sekretarica, sa ganc novom “flizurom”, i visoko dignuta nosa njuši sve što bi da se primakne njenom Dekanu.

Ulijeće Gogo, egzaltiran i samozadovoljan: Deder, sestro slatka, čitaj kako nagrdismo onog đavola Bečkog, kad Velja Majka skuva čorbu, hehehehe. Jesam li fino reka’ da ću se obračunat s njom, ču ona mene da pita za prosjek, mene - dekana! Mene pod mojim krovom, a viđi me kakav sam! (Ceri se zadovoljno put svoje desne ruke, Prodekanice bezglasne i od servilnosti savijene do poda): Dobra si, dobra, šapćeš baš kako treba, a privela si one balavurdije dosta da se potpisuju dobrovoljno u tvojoj kancelariji. Bravo, svaka akademska čast! A ni Lidi nije loše, đe loša, odlična je: Ja nit luk jela, nit luk mirisala, a ko će se čije krvi napiti, to ćemo tek da vidimo! A ko bi nam se dosjśetio, vidi kako smo pametni. Dolazi nam Majčica, konačno će biti zadovoljna! Viđi me, Veke, dekan, aaa (obraćajući se Sekretarici, svojoj drugarici iz đetinjstva)?! A jesi li mogla sanjat dok smo studirali, dok su mi ispite završavali (okle, đavolji nijesam moga’ sam položit) da ću dovde dogurati! Ovo je sad moja kuća, iako sam njen najgori đak. Ovo je moj krov, a pod mojim krovom biće onako kako ja rečem!

U tom trenutku, na dverima monumentalne akademske institucije posvećene znanju ukaza se podjednako monumentalno biće. Nezgrapna zdepasta prilika samo je privid koji se pod pritiskom Partije transformiše u vrhovno žensko božanstvo, poštovano diljem Domovine. Idol materinstva poltrone rađa kao kolačiće, a njena su đeca po pravilu najbolji partijski vojnici. Njeni poštovaoci igraju uz zaglušujuće zvuke gusala, preko kojih je prevučen tanak sloj violine, pa od te nepodnošljive smese zvukova i diskorda, u nezdravom zanosu sami sebe bičuju, škope i ranjavaju. Ali malo ih je koji su se mogli oteti njenom orgijastičkom kultu, jer pihtijasta ručica otključava vrata Dvora, iako je odavno već ne prate lavovi nego olinjale džukele. Kad zatalasa pred izbore, pred njenim plodnim stomakom tresu se glasači, jer znaju da im je pukla pogibija. Nije šala, Velja sarađuje s obje strane: i ovostrano i onostrano zlo - sve je pod njenom kontrolom, i naše i tuđe, i nebesko i gorsko, i policija i mafija. Preko svojih obaveštajaca Ona sazna i kad si majku za sisu ujeo, pa ti viđi kako ćeš glasat! A Bog je skrojio baš kako treba: metar i žilet da se ne uzvisi previše i da iz mišje perspektive posmatra svet, odatle je još crnji i grđi; u šir nije štedio, da je teško zaobić - ko će ka Bog! Zbog tako očigledne sličnosti s pacovom, bila se prepala kad je ono Gospodar najavio deratizaciju, da i nju greškom ne počisti.

Skičala je na sva usta: ja sam tvoja Gospodaru, viđi kako sam ti korisna! Da se toliko biće smjesti u ovozemaljskom hronotopu potrebno je dosta stambenog prostora, to je jasno i Partiji, pa joj dadoše da vodi stambenu komisiju. Zakučila je tri-četiri stana prije no što se povukla u zasluženu penziju u svojoj sedamdesetoj godini.

Elem, doskakuta Velja do dekanata, vidno zabrinuta nad svojim potonjim čedom - ovaj mi je gluplji od ostalih, o jadu me zabavi. Zajapurena ulijeće u dekanat. Prileće dekanu i pihtijstom ručicom šklapi ga uz uši nekoliko puta da je sve odlijegalo: “Mrčio se Majci, ovako li se vodi Fakultet!? Jesmo li te tu postavili Ja i Partija, oči su nam iskočile dok smo te tako retardiranog instalirali, a ti ovako. Je li naređeno da gasiš Studijski program za gorski jezik i književnost, je li ili nije, bravu nijedan! A što one gejove ne pušti da šetaju, a ovi otpušteni kući nek se vucaju!?

Dekanatom suvereno vlada Sekretarica, sa ganc novom “flizurom”

Crvenih ušiju, svježe izbrijan i išklepan, skiči dekan: Bolan, Majko, nemoj tako. Života mi đece, i bračne i vanbračne, vidiš li da sam ti pravi dekan, sve jotujem, a na kartu samo śsjever prepoznajem. Nijesam ja kriv što oni pederi oće da šetaju po fakultetu. Kako da ih puštim, naši prijatelji mafijaši će mi noge prebit kad izađem sa ženom u šetnju. Ovi otpušteni profesori nemaju što od mene da očekuju, fino sam im reka’ ja samo naređenja izvršavam, a ako ’oće pare - nema, pare sam već skrajnuo, kako si me naučila. (Šklap, šklap, zviz, zviz, zuji oko Dekanove glave). Nemoj, Majčice, Partije ti, sve radim kako si me naučila (magična zakletva zaustavi pihtijastu ručicu). I sa Nebeskima sarađujem, sad će Lidi doći da potvrdi, a niko ništa nije otkrio: ni da su studenti privođeni kod prodekanice u kancelariju, đe su dobrovoljno potpisivali, i poslao sam Pobjedi, onako kako si ti naredila, da se niko ne dosjśeti da smo mi sve organizovali. Neće se onaj đavo Bečki izabrat, Majčice, ništa ne brini, znam da ti je to najveća želja, a tvoja želja je za mene zapovijest.

Velja Majka: “Pušti mene, mrčo, i moje želje, no ti se Partija namrčila, mnogo brljaš, upozorili su me da si glup, ali majčinska ljubav jača od svega. Znaš li ti kad su izbori, bravu jedan!? śsjutra, sjśutra su izbori, znaš li koliko glasova moraš namać! Ne talasaj, no zastrašuj i ucjenjuj, ovi su vazda strašljivi bili, udri po rebara, majku im akademsku, oni će da mi glume autonomiju, a o svakome znamo što treba! Da mi glumiš Crnogorca, gubimo crnogorske glasove! (Posle značajne teatralne pauze): A onoga đavola Bečkog da slučajno nijesu izabrali u redovnog profesora, naredba Partije i moja lično. Ona će da govori ono što misli, našla mi se ona ,heroj tolerancije’. A one studente što si angažovao da je blate, malo je to. Ja sam tražila ozbiljnu akciju. Sad odoh u UNESCO da glumim evropske standarde.” Iščepuka Ona iz velelepnog zdanja posvećenog nauci, dok se moćno salo iz kojeg su rođeni toliki poltroni treskalo na kostima od apsurda. Iz utrobe vremena zajeca Šekspir: She walks in beauty...

(Nastavak u narednom broju)

( Tatjana Đurišić - Bečanović )